Хомо еректус
Са Википедије
| Homo erectus Историја групе: Плеистоцен |
||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
.jpg.html) Хомо еректус
|
||||||||||||||
| Систематика | ||||||||||||||
|
||||||||||||||
| Синоними: | ||||||||||||||
|
Sinanthropus pekinensis † Pithecanthropus erectus |
||||||||||||||
| Екологија таксона |
Хомо еректус (лат. Homo erectus - усправан човек) је биће из породице Хомо. Сматра се да је наследио форме Аустралопитека и да је предак Хомо сапиенса.
Као и Аустралопитеци и еректус форме насељавале су подручје Африке. Најстарији подаци о насељавању потичу из времена од пре 1.500.000 година. Због природних одлика Африке, месо је постало доминантно у исхрани. Због тога, током раног Плеистоцена, еректус напушта афрички континент и креће се преко Блиског Истока у Азију, понекад и у Европу.
Усправни људи еректус форме навикнути су на месну исхрану, а користе и ватру, тако да се претпоставља да су они започели исхрану карактеристичну за модерног човека. Ватру нису знали да производе, већ су је користили из природе.
Најстарији подаци о ватри потицу са локалитета Коби Фора у источној Африци (1.500.000/1.400.000 година), али поуздане податке за ватру имамо из периода 800/700 000 година на два налазишта, Ескалп у Француској, Цукутјен у Кини.
Такође се за еректусе везује и канибализам. Верује се да се код њих развио говор.
[уреди] Отркића Сисантропуса и Петакантропуса
Јавански човек (Pithecanthropus erectus) је подврста хомо еректуса, којег је 1891. године открио холандски антрополог Ежен Дибоа у провинцији Јава Тимур на острву Јава, на обали реке Соло Ривер близу села Тринил. На овом локалитету откривена је лобањска калота и годину дана касније и 15 метара од места првог открића, и фемур (бутну кост), и још три зуба.
Лобањска капа била је дебелих зидова, дуга и ниска, без чела и имала јаке гребене обрва. Кранијални капацитет процењен је на 900 cm³,а фемур је био сличан људском и доказао је да је ово биће ходало усправно због чега је и назван усправним човеколиким мајмуном или Pithecanthropus erectus-ом.
Овој врсти припадају и фосили пронађени у Кини, недалеко од Пекинга, који припадају Пекиншком човеку (Sinanthropus pekinensis), као и једном броју фосила који су отркивени у Арфици.
Пекиншки човек (лат. Sinanthropus pekinensis) је такође биће из породице Хомо еректуса, понекад назван и лат. Homo erectus pekinensis. Локалитет на коме су откривени налази се на 48 километара југозападно од Пекинга, на брду Лонгуошан, близу села Џоукоудиан, у области Фангшан. Локалитет је открио шведски геолог Јохан Андерсон (Johan Gunnar Andersson ). 1927. у Џоукоудиану су откривена три човечија зуба, а 1929. кинески археолог Пеј Венчонг открио је током ископавања прву лобању пекиншког човека.
[уреди] Карактеристике Хомо еректуса
Хомо Еректус има центре за говор који су сместени у брокиним квргама. То су два удубљења са унутрашње стране чеоне кости која представљају отисак центара за говор који су постојали у мозгу. Старији хомо еректус није знао артикулисано да говори. До тог закључка се дошло анализом грађе кичмених пршљенова. Био је усправан, здепасте грађе. Мозак му је био око 30% мањи од мозга савременог човека.
Карактеристике хомо еректуса:
- старост - (?)1.5 милиона година - 200.000 година
- висина тела - 160-165 cm
- мождана запремина - 700-1000cm³
- одлике лобање:незнатно пресвођавање можданог дела лобање, надочни лукови масивни и наглашени, посторбитално стезање слепоочног угла, коштани зидови веома дебели, у окципиталној пројекцији ширина лобање лежи ниско
- одлике лица: велика ширина носног отвора, мандибула велика и масивна, као и зуби, обрадак раван, очњаци нешто више одвојени
- посткранијални скелет има карактеристике хоминида
- култура: култура камених језгра, почиње употреба ватре
- област распростирања: југоисточна Азија, централна Европа, северна и источна Африка.
Хомо Хајделбергенсис има мозак сличан данашњем човеку. Пре око пола милиона година преци почињу да личе на нас ментално и физички. Еволуција има даље изданке у у сапиенс формама, које су тако назване по могућностима менталног расуђивања и реаговања. Те мислеће сапиентне форме гранају се у два смера: неандерталског прачовека, који је означен као архајски сапиенс, и на другој страни тип Сапиенс сапиенс, анатомски савремени човек.
[уреди] Види још
|
|
