Са Википедије

Фрањо Туђман
14. маја 1922. — 10. децембар 1999.
Ред	1. председник Хрватске
Мандат	30. мај 1990. – 10. децембар 1999.
Претходник	Иво Латин Председник председништва СР Хрватске
Наследник	Влатко Павлетић, в.д.
Место рођења	Велико Трговишће, Краљевина СХС, сада Хрватска
Место смрти	Загреб, Хрватска
Политичка партија	Хрватска демократска заједница
Занимање	Генерал, друштвено-политички радник
Супруга	Анкица Туђман

Фрањо Туђман (рођен 14. маја 1922. у Великом Трговишћу, умро 10. децембра 1999. у Загребу), хрватски политичар, први председник Републике Хрватске.

Садржај 1 Младост, Други светски рат и војна каријера 2 Историчар 3 Први председник Републике Хрватске 4 Референце

[уреди] Младост, Други светски рат и војна каријера

Рођен је у Великом Трговишћу, општинском месту у Хрватском загорју, 14. маја 1922. године. Његов отац Стјепан, познати активиста Хрватске сељачке странке, и мајка Јустина (рођена Гмаз) имали су, осим Фрање, још два сина: Стјепана и Ивицу. Мајка му је умрла 1929, кад је пошао у основну школу. Брат Стјепан погинуо је као партизан у пролеће 1943. Оца Стјепана, иако је био један од главних покретача антифашистичког покрета у Хрватском загорју и члан ЗАВНОХ-а и АВНОЈ-а, ликвидирала је тајна југословенска полиција у пролеће 1946. године, због његових критика нове југословенске власти.

Основну, односно пучку школу Туђман је похађао у родном месту (1929-1933). Средњу школу је учио у Загребу (1934-1941), где се издржавао углавном сам, подучавањем других. Већ као средњошколац је учествовао у националном покрету, због чега је 1940. био притворен. Од 1941. учествује у антифашистичком партизанском покрету и социјалној револуцији у северозападној Хрватској. Још у рату, крајем јануара 1945, упућен је као један од хрватских представника у Врховни штаб НОВ и ПОЈ у Београд. Затим је радио у Главној персоналној управи Министарства народне одбране, у Генералштабу ЈНА и у уредништву Војне енциклопедије. У Београду је завршио и студије на Вишој војној академији (1955-1957). Иако је крајем 1960. унапређен у чин генерала, већ следеће године (1961) на лични више пута постављани захтев је напустио активну војну службу како би се у потпуности посветио научном и летерарном раду.

[уреди] Историчар

У Загребу је 1961. основао Институт за историју радничког покрета, где је био директор до 1967. Године 1963. изабран је - на основи хабилитације - за професора на Факултету политичких наука Загребачког универзитета, где је предавао предмет Социјалистичка револуција и сувремена национална повијест.

Доктор историјских наука постао је 1965. на Загребачком универзитету одбраном дисертације Узроци кризе монархистичке Југославије од уједињења 1918. до слома 1941. У првој половини педесетих година, Туђман је почео да се бави научним радом. Објавио је већи број расправа и чланака - више од 150 - из историјских наука, војне теорије, савремене националне историје као и филозофије историје, међународних односа. Учествовао је на више симпозијума и држао предавања на универзитетима у Чехословачкој, Италији, Немачкој, Аустрији, Канади и Сједињеним Америчким Државама. Био је члан уредништва војно-теоријског часописа "Војно дело", редактор и помоћник главног уредника "Војне енциклопедије", сарадник и редактор енциклопедија Лексикографског завода Мирослав Крлежа, главни и одговорни уредник часописа "Путови револуције", члан издавачког одбора часописа ЈАЗУ "Форум", члан издавачког одбора "Хрватскога тједника" и члан уредништва "Гласника Хрватске демократске заједнице". Од 1962. до 1967. Туђман је био председник Комисије за међународне односе и члан Секретаријата Главног одбора Социјалистичког савеза Хрватске.

Од 1965. до 1969. је био народни заступник Просвјетно-културног вијећа Сабора СР Хрватске и председник Одбора за знанствени рад Просвјетно-културног вијећа Сабора. Био је члан Управног и Извршног одбора Матице хрватске и председник Комисије Матице хрватске за хрватску повијест. Био је члан Друштва хрватских књижевника од 1970. и члан Хрватског центра ПЕН-а од 1987. године. Већ у првим Туђмановим објављеним текстовима из подручја војне доктрине о освајачким и ослободилачким ратовима, полазећи с гледишта да сваки народ треба да има своју оружану силу, заступао концепцију наоружаног народа и територијалне одбране. Његов труд да се што више смањи број јасеновачких жртава и отворени шовинизам^{[тражи се извор]} - изложили су га политичким, а затим и судским прогонима. Године 1967. био је избачен из Комунистичке партије. Морао је да напусти Институт, уклоњен је са Универзитета и пензионисан ради спречавања јавне делатности кад му је било само 45 година. Кад је 1972. започео прогон хрватских дисидената био је затворен. Захваљујући интервенцији Мирослава Крлеже код Јосипа Броза Тита, избегао је вишегодишњу робију, која му је била намењена па је осуђен само на две године затвора (касније је и та осуда смањена на девет месеци). Након Титовог одласка са историјске сцене, поново је - у фебруару 1981. - осуђен на три године затвора и на забрану било каквог јавног деловања у раздобљу од пет година, и то због тога што је дао интервјуе за шведску и немачку телевизију и француски радио, у којима је говорио о својим повијесним просудбама, а у прилог плуралистичке демокрације. У затвору у Лепоглави боравио је од јануара 1982. до фебруара 1983, кад је био пуштен ради лечења. У мају 1984. враћен је у затвор ради издржавања остатка казне, али је у септембру исте године због погоршања здравственог стања условно пуштен из затвора. Кад му је 1987. враћен пасош, путује у иностранство - најпре у Канаду и САД, а затим у европске земље - где је држао и повезао се са екстремистима међу хрватским исељеницима. Од тих екстремиста водећу улогу током његове владавине имаће Гојко Шушак, министар одбране и његова десна рука.

[уреди] Први председник Републике Хрватске

Године 1989. је основао Хрватску демократску заједницу и постао њен председник. Након победе Хрватске демократске заједнице на првим парламентарним изборима, одржаним у Хрватској након више од 50 година, у Сабору је 30. маја 1990. године изабран за председника Председништва тада још Социјалистичке Републике Хрватске. Након доношења новог Устава Републике Хрватске - 22. децембра 1990. - на непосредним председничким изборима у августу 1992. је поново изабран за председника Хрватске. На другом и трећем општем сабору ХДЗ у октобру 1993. и 1995. поново је изабран за председника Хрватске демократске заједнице, највеће странке у Хрватској. На парламентарним изборима у јесен 1995. ХДЗ и Туђман као носилац листе ХДЗ-а поново су добили апсолутну већину у Заступничком дому Сабора. Као државни поглавар, односно као председник Републике Хрватске, својим вођством хрватске унутрашње и спољне политике остварио је пуно међународно признање Хрватске. Након доношења новог устава РХ од 22. децембра 1990. којим су Срби постали национална мањина након вековног статуса равноправног народа са Хрватима, почињу масовна отпуштања Срба с посла, минирања кућа и др^{[тражи се извор]}. Фрањо Туђман је својим изјавама и делима показивао да за Србе нема места у самосталној Хрватској држави. Позната је његова изјава: Сретан сам што нисам ожењен Српкињом или Жидовком^[1]. На економском плану ХДЗ и Туђман су дословно уништили већину индустрије у Хрватској^{[тражи се извор]}. Приватизација која је почела још за време рата (незабележено другде) донела је већинске власничке уделе предузећа неколицини ХДЗ-ових послушника - тзв. тајкуна^{[тражи се извор]}. Стотине хиљада људи остало је без посла, некада успешна предузећа су затворена, а земља је почела да се прекомерно задужује у иностранству.

Умро је 10. децембра 1999. у Загребу.

У оптужници Међународног кривичног суда за бившу Југославију против Ивана Чермака и Младена Маркача, Туђман се помиње као један од саизвршилаца у „удруженом злочиначком подухвату чији је циљ био присилно и трајно уклањање српског становништва из регије Крајина“^[2]

[уреди] Референце

	Председници СР Хрватске (1945-1990) и Хрвтаске (1990-)
	Владимир Назор | Карло Мразовић | Вицко Крстуловић | Златан Сремец | Владимир Бакарић | Иван Крајачић | Јаков Блажевић | Иво Перишин | Јаков Блажевић | Маријан Цветковић | Милутин Балтић | Јакша Петрић | Перо Цар | Ема Дероси-Бјелајац | Анте Марковић | Иво Латин | Фрањо Туђман | Стипе Месић