Српски језик
Са Википедије
 |
Овај чланак или поглавље не цитира изворе, тако да постоји вероватноћа да су неке информације изнете у овом чланку нетачне.
|
| српски | |
|---|---|
| Државе | Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Хрватска, Република Македонија, Мађарска, Румунија, Албанија и др. |
| Број говорника | 11.144.758 (25M) |
| Рангирање | 75 |
| Генетска класификација | индоевропски словенски јужнословенски српски |
| Писмо | ћирилица и латиница (у прошлости и арапско писмо[тражи се извор]) |
| Званичан статус | |
| Званичан језик |  Србија Босна и Херцеговина Црна Гора Света Гора, Грчка[1] Македонија (поједине општине) Хрватска (регионално) Румунија (регионално)[2] |
| Регулисан од | Одбор за стандардизацију српског језика |
| Језички кодови | |
| ISO 639-1 | sr |
| ISO 639-2 | scc(B), srp(T) |
| SIL | SRC |
| На Википедији | |
| Погледај и: Језик - Језици света | |
Српски језик је стандардни језик у званичној употреби у државама Србији и Босни и Херцеговини, а у културној је употреби у већем броју земаља широм света међу осталима и Црној Гори.
Садржај |
[уреди] Језик Срба и српски језик
Као и када су други језици у питању, неопходно је разграничити појам језичких система којим се Срби како етницитет служе од стандардног језика који се употребљава у државним и културним институцијама. Колико је званични (у случају српског језика, званични писани) језик једноставније дефинисати, захваљујући постојању норми у облику различитих граматика и правописа, толико је знатно сложеније дефинисати свакодневне језике који подлежу ненормираним међуљудским језичким односима.
Тако је неопходно раздвојити и (условну) синхронију (једновремени лингвистички опис) и дијахронију (историју развоја) тог ненормираног, имплицитно договореног језика од стандардног, експлицитно договореног (или наметнутог) језика; иако не треба изгубити из вида да је њихов развој паралелан, као и да су у сталном међудејству.
У лингвистици се ове области разликују. Прва се у синхронијском смислу назива дијалектологијом, а у дијахронијском историјском граматиком; друга се у синхронијском смислу обично назива граматиком, а у дијахронијском историјом књижевног језика. Данас је синхронијска лингвистика знатно развијенија од дијахронијске. Стога су и у једном и у другом случају синхронијске дисциплине знатно развијеније. Дисциплине проучавања синхроније ненормираног језика су и социолингвистика, психолингвистика, експериментална фонетика итд. Дисциплине проучавања нормираног језика су и нормативистика, фонологија, лексикологија итд. Ипак би се могло рећи да постоје опште дисциплине које у себи садрже друге дисциплине. (Колико је проблематично под дијалектологијом подвести социолингвистику, психолингвистику и експерименталну фонетику, па то чиним само из разлога историје проучавања језика у Србији; толико се дисциплине које проучавају норму много лакше могу подвести под појмом граматике. Уосталом, то и речито говори о изузетној сложености ненормираних језика у поређењу са оним нормираним.)
[уреди] Генеалогија српског језика
|
Српски језик је словенски језик. Као и македонски, бугарски, хрватски, бошњачки и словеначки, он је јужнословенски језик и то западног типа као и сви наведени језици осим бугарског и македонског (који чине такозване источнојужнословенске језике). Од осталих словенских језика, јужнословенски говори су се по свему судећи издвојили још пре преласка на Балканско полуострво. То се закључује на основу заједничких особина које имају најзападнији словеначки и чешки говори, као и најјужнији словачки и српско-хрватски говори.
У ранијој фази, пре тих диференцијација, постојао је један јединствен језик који се технички назива прасловенским. Тај заједнички језик свих Словена није оставио никакав траг. Њему је врло близак говор Ћирила и Методија, такозвани старословенски, који је по својим особинама источнојужнословенског типа. Иако чува седам падежа, дуал, затим конјуктив и оптатив, он се ипак разликује битно од реконструисаног прасловенског језика. Једна од најупадљивијих разлика је што је у старословенском, као и у српском, већ тада дошло до метатезе ликвида.
Прасловенски језик је дериват (такође само реконструисаног) протоиндоевропског језика. То је назив за реконструисан језик који је предак словенским, балтичким, германским, италским (латински), грчким, албанским, хетитским, тохарским, иранским, индијским и другим савременим и изумрлим језицима. Нема сумње да је некада давно, вероватно пре око 7000 година постојала заједница која је користила језик који је предак свих побројаних, али није јасно нити где је она била (помишља се на данашњу Украјину, јужни Кавказ), нити које је гране у првој фази свог распада дала. Извесно је да фази прасловенског претходи балтословенска фаза- она је заједничка балтичким и словенским језицима. Балтички језици су још конзервативнији од словенских и представљају најархаичније живе индоевропске језике.
[уреди] Историја српског језика
[уреди] Писма
Ако бисмо занемарили до сада јасно непотврђене научне хипотезе (које имају основа) о претходним словенским (па тиме и српским) писмима, може се рећи да се, у различитим раздобљима српски књижевни (стандардни) језик писао латиницом, глагољицом, ћирилицом и арапским писмом.
До коначног стварања српске средњовековне феудалне државе и дефинитивног приклањања византијском културном простору за време Стефана Првовенчаног Немањића и његовог брата Светог Саве (Растко Немањић), приморско (јадранско) језгро српског етничког простора је условно напоредо користило латиницу, глагољицу и ћирилицу. И то управо тим редоследом: Колонизујући некада римске градове по јадранској обали, првобитно су прихватили латиницу за своје писмо. Постепеним и све интензивнијим окретањем ка стандардном језику и писму створеним за своје потребе, окренули су се коришћењу глагољице. Да би, на крају, прихватили ћирилицу као ефикасније и у византијски културни простор уклопљеније писмо.
Од 11. века па све до прве половине 20. једино писмо у масовној културној употреби Срба било је ћирилица. Латиница је такође била у употреби, нарочито у Аустроугарској - у данашњој Војводини и Војној Крајини, као и у Босни и Херцеговини и Далмацији.
У времену док је Дубровник био независна држава, заједно са посебним идентитетом својих житеља, саграђеним на основу српског и хрватског етницитета, као и латинске културе, може се рећи да је мањи део Срба за своје културне потребе користио латиницу.
Током владавине Турака посебну потребу су имали делови српског и хрватског етницитета који су примили исламску вероисповест. Они су користили арапско писмо посебно прилагођено доминантим језичким системима у Босни.
Од почетка 19. века и стварања српско-хрватског језичког договора, прво местимично, а потом све интензивније, Срби су почели користити латиницу. Најзначајнији српски културни радник друге половине 19. века, Ђура Даничић, своје најзначајније дело, Рјечник Југославенске академије знаности и умјетности започео је писати (напомена: Ђура Даничић је половином 19. века започео са писањем Рјечника ЈАЗУ, који је довршен тек седамдесетих година 20. века), али посебном, реформисаном латиницом чији су знакови у потпуности одговарали ћириличким и делимично правилу "једно слово за један глас". Та је латиница остала у употреби током двадесетог века само код одређеног броја хрватских филолога.
По стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (потом Краљевине Југославије) државна власт је, а касније и власт Комунистичке партије Југославије желела да спроведе идеју о о наднационалном језику: српскохрватском. Током целог двадесетог века постојала је јака тежња ка унификацији српске ("источне") и хрватске ("западне") стандардне варијанте српскохрватског језика. Тежња се огледала у уједначавању различитих језичких форми, укључујући и у уједњачавању писма. Данас је у свакодневној употреби код Срба и ћирилица и латиница, равноправно.
По правопису који се данас користи у Србији, ћирилица и латиница су равноправна писма у употреби. По уставу из 2006. у службеној употреби у Републици Србији је српски језик и ћирилично писмо, а исто је и у Републици Српској, док су у Црној Гори у званичној употреби и ћирилица и латиница. Што се тиче дилеме да ли је нов устав Републике Србије прописао да је једино писмо српског језика ћирилица - није. Устав, и уопште држава може својим актом да одреди који ће језик бити у службеној употреби и разуме се, ако тај језик има више писама, које ће писмо бити у службеној употреби. То значи да држава одређује писмо званичне кореспонденције. Тако је и нов устав одредио које се писмо може у званичним стварима користити, а не које писмо је писмо српског језика. Актуелна писма српског језика су, као и до сада, ћирилица и латиница. Те је српски језик једини европски језик у коме се ова два писма равноправно користе.
[уреди] Стандардни језици
 |
За више информација погледајте Историја српског књижевног језика |
Прву имплицитну кодификацију српског језика начинио је Свети Сава. Најизразитије његово дело у том смислу представља Карејски типик. Он је први направио оштар рез од старословенске норме према српскословенској језичкој норми. Избацио је из употребе назалне вокале, који су до тог времена већ дали своје неназалне рефлексе. Како су се полугласници до тог времена уједначили, он је избацио знак за полугласник задњег реда (дебело јер) и оставио само знак за полугласник предњег реда (танко јер), које је означавало полугласник средњег реда.
Следећа реформа одвила се у Србији за време деспота Стефана Лазаревића. Њу је обавио Константин Философ (напомена: овог Константина не треба мешати са Ћирилом, кога су такође звали Константином Философом), а та је ортографија позната као ресавска школа. Овај правописни модел одликује назадност у односу на Савин, што је, вероватно, била последица бугарског образовања Константина Философа. Без фонолошких потреба уведен је поново знак за тврди полугласник, као и одређени број других правописних правила, чији је циљ био да се стандардни српскословенски језик по својим особинама приближи тадашњој бугарској норми.
Током раздобља између 16. и 18. века писменост Срба је готово замрла, а једини значајан остатак старе средњовековне културе налазио се у фрушкогорском манастиру Беочину. Представници те школе названи су Рачани, јер су ту пребегли пред Османлијама из старијег манастира Раче у ужичком крају. Најзначајнији представник Рачана био је Гаврил Стефановић Венцловић. Он је имао јасно изражену двојезичност у свом писању: сакралне књиге је писао по правопису ресавске школе, док је проповеди писао народним језиком, зачуђујуће сличним правопису и азбуци које је сачинио Вук Стефановић Караџић више од века после њега.
У недостатку српскословенских књига после Велике сеобе Срба у јужне и источне делове Аустријског царства (пре свега у данашњу Војводину), али и у заблуди да је рускословенски језик старији од српскословенског, свештенство је прихватањем руске помоћи за свој званични језик узело рускословенски језик, односно руску редакцију старословенског језика. Тај језик је и данас остао званичан језик Српске православне цркве, а имао је великог утицаја на тадашњи световни језик. Данас се тај језик назива црквенословенским језиком.
Као одраз на збивања у сакралној језичкој норми настао је световни књижевни језик који је био мешавина војвођанских дијалеката, рускословенског и руског језика: славеносрпски језик. На том је језику током 18. и 19. века створена основа за савремену српску културу.
Током прве половине 19. века, уз помоћ тадашњих врхунских филолога, као што су браћа Грим, и аустријских власти, Вук Стефановић Караџић је направио реформу писма и правописа, правећи велики рез између дотадашње славеносрпске културе и новог стандарда. Уз незнатне измене, та је норма и данас стандардни српски језик, а уз прилагођавање и договор са хрватским филолозима тога доба и стандардни хрватски језик.
Дијалекатска основа тог стандарда била је источнохерцеговачка, ијекавска. Заменом дифтонга »ие« екавским »е«, у већем делу тадашње Србије и у југоисточној Аустрији, центрима српске културе, створена је и друга, екавска норма.
Вуков Правопис је 1868. године уведен званично у Србији. Између два светска рата договором хрватских и српских лингвиста промењена су два правописа. 1960. године написан је и озваничен Правопис српскохрватскога језика, док је 1994. године прерађени Правопис из 1960. године објављен као Правопис српскога језика, а озваничен 1995. године. Правопис из 1994. године је и данас званичан у Србији, Републици Српској и Црној Гори.
Српска језичка норма нема правоговор (ортоепију).
[уреди] Фонетика
Гласовне промене у српском језику се деле на два типа промена:
- Фонолошки условљене - аутоматске и врше се обавезно
- Морфолошке - неаутоматске, наслеђене у језику
[уреди] Фонолошке гласовне промене
[уреди] Једначење (асимилација) сугласника по звучности
|
За више информација погледајте Једначење сугласника по звучности |
Када се звучни и безвучни сугласник нађу један уз други (обично додавањем суфикса), први сугласник се често прилагођава другом по звучности. Ова појава се назива и једначење сугласника по звучности.
Звучни сугласници Б, Г, Д, Ђ, З, Ж, Џ постају безвучни сугласници П, К, Т, Ћ, С, Ш, Ч и обратно. Безвучни сугласници Ф, Х и Ц немају звучне парњаке, али звучни сугласници прелазе у безвучне када се нађу испред њих.
На пример, роб са суфиксом -ство, даје именицу ропство, где б прелази у п под утицајем првог сугласника у суфиксу (с, које је безвучно).
Српски језик се пише фонетски, тако да је асимилација видљива и у писаном језику, изузев у случајевима на крају речи; рецимо: Остао је без капута.
[уреди] Једначење (асимилација) сугласника по месту творбе (изговора)
|
За више информација погледајте Једначење сугласника по месту творбе |
Када се струјни сугласници С и З нађу испред предњонепчаних сугласника ђ, ћ, ч, џ, ш, ж, љ, њ, онда се претварају у предњонепчане Ш и Ж.
Зубни назални сугласник Н испред уснених сугласника Б и П замењује се усненим назалним сугласником М.
[уреди] Упрошћавање (дисимилација) сугласничких група
|
За више информација погледајте Губљење сугласника |
Може бити дисимилација два идентична сугласника који се налазе један поред другог, или два различита сугласника.
а ) сугласничка група од два идентична сугласника - један од та два сугласника отпада
б ) праскави сугласници Т и Д се губе у позицији испред африката Ч, Џ, Ћ, Ђ или Ц, као што се губе испред С, З, Ш, Ж.
[уреди] Морфолошке гласовне промене
Морфолошке промене, или алтернације, су историјски наслеђене гласовне промене у језику.
Неки сугласници на крају именице или на крају глаголске основе могу да се промене под утицајем првог самогласника у суфиксу. Та појава се назива регресивна алтернација. Ово су најчешћи случајеви:
а ) палатализација - промена сугласника К, Г и Х у Ч, Ж и Ш (испред Е или И).
б ) сибиларизација - промена сугласника К, Г и Х у Ц, З и С (испред И). Раније се ова промена у српској филологији називала друга палатализација.
в ) јотовање - промена сугласника З, С, Д, Т, Л и Н у Ж, Ш, Ђ, Ћ, Љ и Њ, када се нађу испред Ј. Такође и промена Б, П, В и М у БЉ, ПЉ, ВЉ и МЉ испред Ј.
[уреди] Непостојано А
|
За више информација погледајте Непостојано А |
Глас А се појављује у неким облицима именица и придева, а нестаје у неким другим облицима истих тих речи: пас / пса (генитив), добар / добра (мушки/женски род).
[уреди] Прелазак Л у О
|
За више информација погледајте Прелазак Л у О |
Именице и придеви који се завршавају на -ао или -ео (рецимо: посао, весео) су се у језичкој прошлости изговарали са тврдим л (посал, весел) које је еволуирало у о, али само на крају речи. Ово о се поново појављује ако није последње слово речи: посла (генитив), весела (придев женског рода).
[уреди] Прозодија у српском језику
У српском језику, акценат је покретан, уз једно ограничење: акценат не може бити на последњем слогу вишесложних речи (ово представља тешкоћу при преносу речи из неких језика, рецимо француског). Српски језик је трохејски по природи, наиме око 80% речи има нагласак на непарном слогу.
[уреди] Акценатски систем
Постоје четири врсте акцента који комбинују тонску природу акцента (узлазни или силазни) са дужином самогласника (дуги или кратки).
- краткосилазни: вётар (симбол ``)
- дугосилазни: пêт (симбол ^)
- краткоузлазни: òтац (симбол `)
- дугоузлазни: рéка (симбол ´)
Акценат се најчешће записује само у лингвистичким приручницима и речницима, мада је обележавање препоручљиво у случајевима када доприноси јасноћи текста. Пример: ја сȁм сâм. Погрешна употреба акцента може да доведе до неспоразума у говорном језику.
Употреба акцената у српском језику показује јаке регионалне карактеристике. У Београду, подручју око Колубаре и северозападној Црној Гори акценти су неутрализовани, односно мање изражени у говору. У околини Ужица и Херцеговини акценти су јаче наглашени. У неким крајевима и неким језичким ситуацијама, изгубљена је разлика између кратких акцената узлазне и силазне интонације[3].
Осим самогласника, у извесним ситуацијама и сонант Р може бити наглашен (рецимо: прст). У прошлости, сонант Л је могао имати ову фунцију.
Неакцентовани самогласници такође могу бити кратки и дуги. Дуги се појављују само после главног акцента и у литератури означавају са (-). Дуги неакцентовани самогласници су видљиви у облицима генитива множине: жèна/жéнā, иако се то у писању обично не означава. Како се види из овог примера, тип акцента и дужина самогласника имају функционалну вредност (означавају одређени падеж). У говорима Београда и Војводине неакцентоване дужине су готово сасвим нестале.
[уреди] Историјски развој акценатског система у српском језику
Пре 15. века српски језик је користио два акцента, кратки и дуги акценат силазне интонације. Стотињак година касније, акценат се померио за један слог ка почетку речи и постао узлазни. На пример: јунâк > ј`унāк. Стари, силазни, акценти су се задржали једино када су били на првом слогу. Дијалекти који су прошли ову трансформацију припадају групи новоштокавских дијалеката са центром у Источној Херцеговини. У наредним вековима народ са овог продручја је мигрирао ка Војној Крајини, Дубровнику, централној Србији и Војводини и тиме ширио своје говорно подручје.
Као резултат ове историјске акценатске промене, усталила су се правила акцента у српском језику:
- последњи слог не може бити наглашен у вишесложним речима
- једносложне речи имају само силазне акценте
- вишесложне речи које имају акценат у средини могу имати само узлазни акценат (овде постоје изузеци)
- вишесложне речи које имају акценат на првом слогу могу имати било који од четири акцента
[уреди] Граматика
[уреди] Врсте речи
У српском језику постоји десет врста речи. Од тих десет пет је променљивих, а пет непроменљивих.
Променљиве врсте речи:
Непроменљиве врсте речи:
У именске речи спадају: именице, заменице, придеви, бројеви. Именске речи имају следеће граматичке категорије: род, број и падеж. Глаголи се мењају кроз лица, бројеве и глаголске облике и промена глагола се назива конјугација.
Српски језик спада у групу флексионих језика, односно у њему се именице, заменице, придеви, па и глаголи мењају у зависности од ситуације. Српски језик је сачувао мноштво облика, слично латинском језику, по којима је веома тежак за учење. Ова карактеристика је одраз језичког конзервативизма.
Именичка промена (деклинација) је слична оној у руском језику, а знатно богатија од оне у бугарском, који је временом изгубио њен већи део. По промени глагола (конјугација) и богатству времена српски је комплекснији од руског, а сличнији бугарском језику. Наиме, бугарски и руски језик стоје на два екстрема језичке еволуције у словенској граматици, тако да је српски језик негде између њих.
[уреди] Деклинација у српском језику
Српски језик разликује седам падежа, који се усклађују са родом (мушки, женски или средњи) и бројем (једнина, паукал и множина).
Примери:
| Једнина | Множина | |||||
| Номинатив | син, муш. | село, сред. | жена, жен. | синови | села | жене |
| Генитив | сина | села | женē1 | сѝнōвā1 | сéлā1 | жéнā1 |
| Датив | сину | селу | жени | синовима | селима | женама |
| Акузатив | сина2 | село | жену | синове | села | жене |
| Вокатив | сине | село | жено | синови | села | жене |
| Инструментал | сином | селом | женом | синовима | селима | женама |
| Локатив | (о) сину | (о) селу | (о) жени | (о) синовима | (о) селима | (о) женама |
Коментари:
1) Приметите да изговор зависи од падежа
2) Већина именица добија наставак а, а неке не (дом, камен)
[уреди] Конјугација у српском језику
Глаголи се у српском језику мењају по времену, броју и глаголском начину. Поред тога у српском постоје, слично као у руском и другим словенским језицима, два различита глаголска вида: свршени и несвршени.
Овде је дат кратак преглед глаголске промене у српском језику.
У српском језику постоји осам различитих времена. Ово богатство није тако приметно у говорном, колико у писаном језику. Неки облици времена су застарели, тако да се знање о правилним облицима стиче само образовањем, на пример имперфекат који се искључиво среће у старој литератури. Друга времена су нестала из осталих словенских језика, попут аориста, који се у српском и даље користи али чешће код деце и младих[4].
Облици времена од глагола пећи у првом лицу једнине су:
презент (ја) печем,
четири облика прошлог времена:
аорист, (ја) пекох, имперфекат (ја) пецијах, перфект ја сам пекао/пекла као и пекао/пекла сам, плусквамперфекат ја сам био пекао као и био сам пекао,
два облика будућег времена:
футур ја ћу пећи као и пећи ћу или код глагола који се завршавају на -ти: ја ћу радити и радићу, футур други ја будем пекао,
и два кондиционална облика
презент кондиционала ја бих пекао као и пекао бих, и перфект кондиционала ја бих био пекао као и био бих пекао.
Овде треба приметити да је пећи несвршени глагол. Свршени облик овог глагола је испећи. У овом случају се каже: (ја) испечем уместо (ја) печем, слично томе ја сам испекао.
Наведени облици могу бити у активу, како су већ претходно приказани, или у пасиву. Облици пасива се граде од прошлог глаголског прилога и облика помоћног глагола бити/бивати. Тако би од пећи, прошли глаголски прилог био: печен (м.), печена (ж.), печено (с.).
[уреди] Промена бројева
Код бројева између 2 и 4, не користи се облик плурала, већ облик паукала. Сви бројеви већи од 4 користе облик плурала комбинованог са генитивом. Облик паукала се задржао из времена када је српски језик још имао облик дуала (који данас још постоји у словеначком језику).
На пример, каже се:
- 1.) један мушкарац
- 2.) два (три, четири) мушкарца
- 3.) пет мушкáрāца
Правило 1) важи и за бројеве 21 (31, 41, …), а правило 2) за 22–24 (32–34, 42–44, …).
Бројеви се мењају по родовима на следећи начин:
један, једна, једно
два, двије/две, два (слично као у латинском: duo, duae, duo)
три (исто као два)
четири (у свим облицима једнако номинативу).
један се увек мења паралелно са именицом, два понекад, а три и четири ретко. Тако се каже једнога мушкарца, једној жени, двају жена, ретко трома мушкарцима или четирма женама. Од пет, бројеви се не мењају (деклинирају).
[уреди] Синтакса
Флексиони карактер српског језика отвара могућност за употребу слободног реда речи у реченицама. Елементи реченице се слажу по својим суфиксима и тако организују реченицу без обзира на њихов редослед. Најчешћи ред речи је по шаблону: субјекат-предикат-објекат' (СПО).
- Стеван слуша музику (СПО)
Сасвим су могуће и ове конструкције, од којих свака даје посебну нијансу у значењу:
- Стеван музику слуша (СОП) - нагласак на Стеван и музика (музику, а не вести)
- Музику слуша Стеван (ОПС) - нагласак на Стеван и музика (Стеван, а не Дејан)
- Музику Стеван слуша (ОСП) - слично као у претходном примеру
- Слуша Стеван музику (ПСО) - нагласак на радњи и Стевану
- Слуша музику Стеван (ПОС) - нагласак на радњи и музици
[уреди] Види још
