Са Википедије

Праисторија (од грч. προϊστορία: προ - пре,^[1] ιστορία - прича; односно лат. praehistoria: prae - претходни,^[2] historia - латинизована реч ιστορία) је временски период који траје до појаве првих писама. Пол Торнал је први смислио овај термин како би описао предмете начињене у пећинама у јужној Француској. У француски језик је ушао тридесетих година 19. века да би се описало време пре писма, а у енглески језик га је увео Данијел Вилсон 1851.

Временски период од тренутка када је праисторијски човек почео да израђује оруђе и оружје се дели према материјалу од кога је прављено и начину његове обраде на: старије камено доба (палеолит), средње камено доба (мезолит), млађе камено доба (неолит) и метална доба (бакарно доба или енеолит, бронзано доба и гвоздено доба).

Садржај 1 Дефиниција 1.1 Палеолит 1.2 Мезолит 1.3 Неолит 1.3.1 Теорија плодног полумесеца 1.4 Метално доба 2 Праисторија у Африци 3 Праисторија у Европи 4 Праисторија у Азији 5 Праисторија у Америци 6 Праисторијско оруђе и оружје 7 Флора и фауна 7.1 Флора и фауна током Квартара 8 Еволуција хоминида 8.1 Хомо хабилис 8.2 Хомо еректус 8.3 Хомо сапиенс 8.4 Хомо сапиенс сапиенс 9 Уметност и религије праисторије 10 Историја 11 Види још 12 Референце 13 Литература

[уреди] Дефиниција

За праисторију се може рећи да датира од настанка свемира, иако се термин чешће користи за означавање периода када је било живота на Земљи; диносауруси се могу описати као праисторијске животиње, а пећински људи као праисторијски људи. Уобичајено контекст имплицира о ком се геолошком или временском периоду говори, на пример „праисторијски миоценски мајмуни“ имплицира на време од пре 23-5,5 милиона година раније или „средњо-палеолитски хомо сапијенс“ имплицира на време од пре 200.000-30.000 година.

Како по дефиницији праисторије нема писаних извора о праисторијским временима (или барем нема ниједног познатог који још увек постоји), информације које знамо о том временском периоду добијамо од наука као што су палеонтологија, биологија, палинологија, геологија, етноастрономија, антропологија, археологија и друге природне и друштвене наује. У друштвима где се писмо скоро појавило, усмено преношење знања, са генерацију на генерацију, садржи извештаје о праисторијским временима.

Овај термин је постао мање стриктно дефинисан у 20. веку како је граница између историје (интерпертација писаних и усмених сведочанстава) и других дисциплина постала мање оштра. Данашњи историчари се ослањају на доказе из многих области и не ограничавају се на историјски период и писане, усмене или друге симболички записане изворе, а такође термин историја се више користи него термин праисторија (нпр историја Земље, историја свемира). Ипак, ова подела је остала важна многим научницима, посебно у друштвеним наукама. Главни истраживачи о праисторији човека су археолози и антрополози који користе ископине, географска истраживања и научне анализе да открију и интерпретирају природу и понашње људи пре појаве писма или оних који немају писма.

Датум који означава крај праисторије, дан када су писани извори постали корисни академски извори, варира од региона до региона. У Египту је углавном прихваћено да се праисторија завршава око 3200. п. н. е. док је крај праисторије на Новој Гвинеји око 1900.

[уреди] Палеолит

За више информација погледајте Палеолит

Палеолит (грч. παλαιολιθικός - сложеница од - παλαιός - стар и λίθος - камен) је период који се протеже од пре 2.600.000 година до 10.000 године п. н. е. Обележио га је настанак и развој хоминида и првобитног оруђа и оружја.

У старије камено доба људи су живели у пећинама. Човек је овладао ватром, бавио се скупљањем плодова и ловом. Оружје и оруђе је прављено окресивањем камена. Током средњег палеолита људи су овладали језиком, стварали су најранију уметност, музику и почели су са пијететом да сахрањују умрле чланове заједнице.

Почеле су и велике миграције, човек је пре око 80 миленијума населио област од Источне Африке до Блиског Истока, затим продире на истоку ка јужној Азији и Аустралији са Океанијом пре око 60 миленијума, затим се креће северно ка Европи и источно ка централној Азији, осваја области Аустралије. Током млађег палеолита (пре око 40 миленијума) развијају се снажне палеолитске културе, човек продире до северне Америке и Океаније. Током последњег леденог доба, данас региони погодни за живот, били су изузетно негостољубиви, крајем овог периода око 12.000. године п. н. е. насељене су готово све области које нису биле покривене вечитим снегом и ледом.

У пећинама Алтамира у Шпанији и Ласко у Француској пронађени су цртежи бизона, јелена и мамута које потичу из тог времена. На сликама преовладавају смеђа, жута и црвена боја.

Области западне и средње Европе насељене су у првом одсеку плеистоцена (дилувиј, ледено доба), територија Балканског полуострва постају део екумене тек у раздобљу последње глацијације (алпска глацијација Würm). Током овог периода клима је била хладна, граница вечног леда спуштала се и до 1.500 m надморске висине, тло су покривале степе и ретке шуме борова, смреке и брезе, а ветар је долине великих река ветрови засипао песком и чиме се стварао лес по равницама. Због тога су први људи за своја станишта бирали пећине на обронцима нижих брда који затварају мање речне долине.^[3]

Археолошка налазишта из овог времена су: Хадар у Етиопији, Монте Чирчео у Италији, Тешик таш у Туркменистану, Шанидар у Ираку, Крапина у Хрватској, Градац и Рисовача у Србији, Црвена Стијена у Црној Гори, Сеиди и Елида у Грчкој, Мас д Азил у Француској.

[уреди] Мезолит

За више информација погледајте Мезолит

Мезолит (грч. Μεσολιθικός - од - Μεσο средње и λίθος - камен) или средње камено доба трајало је од краја леденог доба, пре 10.000 година до појаве земљорадње, односно млађег каменог доба па све до неолита, односно млађег каменог доба. Датовање варирара у односу на различита поднебља. У неким областима (нпр. на Блиском Истоку), земљорадња јавља се крајем плеистоцена, тако да је мезолит веома кратко трајао и тешко га је дефинисати. У областима са ограниченим ефектом промена у смени ледених и међуледених доба - користи се термин епипалеолит, а у другим регијама где се види јасна промена настала сменом глацијала (која се огледа у еколошким разликама) види се јасна слика овог доба.

Током мезолита, људи и даље живе у пећинама, али и граде прва трајна насеља, најчећше на обалама река, језера и мора и развијају технологију. Оруђа се и даље израђују окресивањем камена, јављају се мирколити, камене секире и предмети од дрвета. На неким локалитетима откривени су кануи и чамци. Опстанак се осим на сакупљању плодова и лову, заснива и на риболову. У шумским подручјима појављјују се знаци дефорестације, која се развија у неолиту током кога је човек почео са крчењем шума, да би створио више простора за земљорадњу.

Мезолитска налазишта су Власац и Лепенски Вир на десној обали Дунава, у Ђердапу (Србија), Крамонд (енгл. Cramond), Ховик хаус (енгл. Howick house) и Стар кар (енгл. Star Carr), (Велика Британија), пећина Франхти (грч. Σπήλαιον Φράγχθη) (Грчка), Свифтербант култура (Swifterbant) (Холандија).

[уреди] Неолит

За више информација погледајте Неолит

Неолит (од сложенице грч. νεολιθικός, νεο -нов и λίθος - камен) или млађе камено доба је трећа епоха коју обележава почетак сточарства и земљорадње, као и појава сталних урбаних и протоурбаних насеља, седалачки начин живота и производња предмета од печене глине. У неолиту се камен обрађивао глачањем и полирањем. Људи су живели у земуницама и сојеницама (куће на дрвеним стубовима у води). Друштво се делило на родове, братства и племена. Керамика се украшава, јавља се фигурална пластика и разчичити предмети култног карактера.

[уреди] Теорија плодног полумесеца

Теорија плодног полумесеца била је заснована на идеји да је прва производња (односно пољопривреда) почела да се развија у широком луку од Леванта до Курдистана у Ираку, и јужно од Каспијског језера, одакле су културе продирале у остале делове света. Међутим, неолитске културе су се развијале независно у различитим деловима света и током различитог времена су почеле са узгајањем различитих биљака („плодни полумесец“ - пшеница, јечам и махунасте биљке око 8000. године п. н. е, у Азији - пиринач и просо су доместификовани око 6000. године п. н. е., у Средњој Америци - кукуруз, кромпир око 7000. године п. н. е.)

Верује се да је Јерихон, град на западној обали реке Јордан у Палестини најстарије насеље на земљи и да потиче из овог периода. Чувени споменици који су сачувани из овог периода су мегалитски споменици, од којих је најпознатији Стоунхенџ (Stonehenge) у јужној Енглеској. Неки мисле да је то светилиште, а неки да је то нека врста прве опсерваторије.

На Балкану су најпознатија налазишта из овог периода су Лепенски вир који се налази на Дунаву између Голубца и Доњег Милановца, Старчево код Панчева и Винча код Београда, а пронађени су и неки од првих рудника у Европи. Бакар се вадио код Мајданпека, а жива у Шупљој стени на Авали.^[4]

[уреди] Метално доба

За више информација погледајте Метално доба

У овом периоду оружје и оруђе се правило од бакра, бронзе (легура бакра и калаја) и од гвожђа. Издвајање метала од руде назива се металургија. Тада су се појавили трговци и занатлије. Роба се размењивала за робу, а трговало се и на копну и на мору. На копну се роба превозила колима која су вукли магарци и коњи, а направљени су први једрењаци. У градовима су углавном живели трговци и занатлије и они су представљали најобразованији део друштва. Израз цивилизација настао је од латинске речи civis — што значи грађанин. Тада настају и прве државе, а грађани издржавају власт тако што плаћају порез.

Бакарно доба (још и енеолит или халколит), у старијој литератури називано и „камено бакарно доба“ је период који је обележило откриће бакра, метала који почиње да се користи у изради примитивног оруђа и оружја. Везује се за 3. миленијум п. н. е.

У овом периоду јавља се рударство. Рудници овог периода су веома квалитетни, у почетку се користи самородни бакар (у Европи у културама позног неолита имамо појаву самородног бакра и оксидних руда). Најбогатија лежишта бакра на територији данашње Европе налазила су се на оствру Кипру, које је у културном погледу било везано за Блиски Исток.

Такоће су лежишта руде била и на Карпатима, у Чешком Равногорју, на Кавказу, Уралу (где рано почиње мешање бакра и арсена, чиме се добија арсенска бронза), на Балкану су Рудна глава (код Мајданпека) и Аи Бунар (Јужна Бугарска). Такође треба поменути и подручја сразмерно богата златом, које је представљало важну сировину, а то су област Урала, централна Европа и Трансилванија. Наведене области су представљале и значајне металуршке центре како током енеолита, тако и касније, током бронзаног доба.

Бронзано доба (2200. до 750 / 700. године п. н. e.), обележава како употреба бронзе, тако и сеоба сточара у време раног бронзаног доба (2200. - 1600. год. п. н. е.) на подручје Средоземља. То је био следећи талас индоевропских досељеника (након првог таласа пољопривредника у млађем каменом добу).

Један од највећих рударских центара овог периода био је Митерберг у западној Аустрији, где су откривене велике количине бакарне руде. Постојале су јаме где се топила и прерађивала руда. Нађени су остаци јамског рударења, дрвене конструкције, ведрице. Производња је била најинтензивнија у другој половини 2. миленијума. Касно бронзано доба или време тзв. културе поља са урнама (култура поља са шарама) траје од 300. до 750/700. год. п. н. е.^[5]

Гвоздено доба је најмлађи период праисторије, који смењује бронзано доба и траје до почетка нове ере. Ово је доба када је човек овладао производњом и употребом гвожђа, које улази у широку примену, металургијом и када се јавља први новац.

За почетак гвозденог доба се сматра 1000. године п. н. е. (Блиски Исток и Грчка). У средњој и јужној Европи говоздено доба почиње у 9. веку п. н. е. (у Грчкој се завршава протогеометријски период). Претпоставка је да се развија самостално. Обрада гвожђа хладним ковањем почиње негде на Блиском истоку око 6000. године п. н. е. У западној Европи Келти су били први који су употребљавали гвожђе. У француској школи овај период се назива „протоисторија“.

Почетком овог доба накит и оружје постају масивнији, керамика губи декоративност. Експлоатација рудних богатстава подстиче развој занатства и трговине. Долази до појачаних популационих кретања, што изазива и немире, сукобе.

Насеља се подижу на утврђеним узвишењима, градинама.

Некрополе се састоје од група тумула. Чешћи облик сархањивања је инхумација. Крајем периода јављају се велики тумули са сложеним погребним ритуалом ограниченим бројем сахрана и великим бројем прилога од сребра, злата, оружја, металних посуда и керамике. Ово доказује почетак стварања племенске аристократије.^[6]

Гвозденог доба можемо поделити на:

• халштат - старије гвоздено доба
• латен - млађе гвоздено доба

Мач из бронзаног доба

Златна ваза из 1600/1300. године п. н. е.

Халштатска огрлица

Латенска керамика

[уреди] Праисторија у Африци

Африка се сматра колевком човечанства, јер је до сада на простору овог континента пронађено највише остатака праисторијских људи. Зато праисторију Африке сматрамо најдужом и најкомплекснијом. У медитеранском делу Африке развој можемо пратити од каменог доба до настанка и развоја Египатске цивилизације. Из периода старијег и средег Палеолита откривена су у области Магреб налази Олдувајске и Ашелске културе, које је, претпоставља се, користио човек из породице хомо - Homo heidelbergensis. Ове две културе карактеристичне су за субсахарску Африку (локалитети Олдувај у Танзанији и Омо у Етиопији).

Снажна култура Атеријен се развија у области Сахаре, слична мустеријенској култури, а датује се у период 48.000 п. н. е. до 30.000 година п. н. е. Овом периоду припадају и културе Иберомаурисијен и Капсиен.

Током неолита у овој области развијају се прединастичке културе Старог Египта, док се током неолита развија Египатска цивилизација (краљ Нармер из око 3150. године пне.).

Олдувајски чопер из северне Африке

Бифацијално ашелско оруђе из северне Африке

Шиљак типа Атериен

Лобања неандерталца из Марока

Палеолит у северној Африци

[уреди] Праисторија у Европи

У Европи су откривена значајна налазишта из праисторијског периода великих палеолитских култура.

Орињачка култура, назив је добила по Орињаку, у пределу горње Гароне. Датира из 3000. године п. н. е. Широко је распрострањена у Западној Европи. Одговара кромањонским људима. Значајни локалитети су: Алтамира (Шпанија), Орињак, Фон де Гом, Лосел, Пећина Ласко (сви у северној Француској), Костјенки (Русија).

Шателперон, прелаз између мустеријера и млађег палеолита (3.500 година). За ову културу су карактеристични једноставни издужени стругачи, благо заобљени ножеви са ретушом на једној ивици.

Граветијен, (назив је добила по Ла Гравету у Дордоњи). Датира из 25.000. године п. н. е. Карактеристична су мала сечива и шиљци, палеолитске венере од камена, слоноваче, глине... Чувени локалитет је Вилендорф у Аустрији где је пронађена Вилендорфска Венера.

Солитрејска култура, датира око 18.000. године п. н. е. Карактеристични су шиљци у облику ловоровог листа, окресани плитким тетушом са обе стране. Иновација је одбацивач са куком на једном крају. Слична овој је Селетијенска култура.

Магдаленијен (15.000-9.000. година п. н. е), у овом периоду исчезавају мамути, носорози и ирваси, кремена оруђа су мање типична и ређе се користе, док се највише користе кости и рог. Матично подручје културе је југозападна Француска и северна Шпанија.

Током мезолита у северној Европи друштвене заједнице добро живе захваљујући могућности да створе добре залихе хране. Материјални докази откривају нам две културе: маглемосијен и азилијен. Вероватно су овакви услови за живот у овој области, одложили долазак неолита до око 4000. године п. н. е. Током наредног периода такође се развија велики број култура на подручју Европе. Изузетан значај има култура Лепенског вира у Ђердапској клисури.

Током доба метала у готово целој Европи имамо велики број налазишта, од којих се издвајају Уњетичка, Отомани, Витенберг, Вербичоара културе бронзаног доба и Халштатска и Латенска култура гвозденог доба.

У Европи почетком историјског периода сматра се појава минојске цивилизације и писма које се развило у алфабет (Linear A) око 1900. године п. н. е.

[уреди] Праисторија у Азији

Као и у другим деловима света, и у Азији су трагови људског живота познати још из палеолита. Културни слојеви и скелетни остаци из неандерталског (Мустеријен-средњи палеолит) периода пронађени су у различитим подручјима Блиског Истока, у пећинама Шанидар у Ираку, на камилској гори у Палестини итд. Ове пећине коришћене су само током одређеног годишњег доба, али су се праисторијски људи често у њих враћали. Средства за живот су осигуравали ловом, рибловом или сакупљањем биљака и воћа. Локалитети на отвореном простору нису пронађени, али се може претпоставити да су и на тлу Блиског истока постојали слични, као они откривени у Европи.

Најпознатија и најзначајнија мезолитска култура овог поднебља је Натуфијен, а дефинисана је на основу налаза са локалитета Јерихон.

Неолитски налази су поузданији јер је и број пронађених локалитета већи. Најчешће су удаљени и смештени на различитом (најчешће брдовитом) терену, али никад у алувијалним долинама. Детаљно је истражена пећина Камарбанд у планинској регији југоисточно од Каспијског мора, као и насеље које припада керамичком неолиту Кал'е Ростам у долини изнад које је планински ланац Загрос. Добро истражено прекерамичко насеље је Беида у Јордану. Отривени су остаци грађевина са зидовима од танких камених плоча са украсима у виду црвених трака. Докази о сталном насељавању откривени су у Турској (насеље Калал Јармо).^[7]

У овој области не би имало смисла говорити о металном добу као о праисторији, будући да се тада јављају прве цивилизације.

[уреди] Праисторија у Америци

Најчешће прихваћена теорија је да су људи населили амерички континент дошавши преко Сибира и Беринговог мореуза, пре око 50.000 година. По другој теорији сматра се да су први становници дошли на овај континент пре око 14.000 година. У сваком случају, изолација је допринела томе да у Америци у односу на друге континенте, периодизација буде каснија у односу на друга поднебља.

Сматра се да се долазак првих становника Америке подудара са почетком холоцена и да је подељен у две фазе: фазу ловачко-сакупљачких заједница (документовано налазима са локалитета Топер (САД), Педра Фурада (Бразил), Тлапакоја (Мексико), Монте Верде II (Чиле), која се датира око 30.000 годину п. н. е. И другу фазу која се јавља се око 13.000. године п. н. е. а чији је типичан представник Кловис култура (Нови Мексико).

Крајем последњег леденог доба, почиње да се развија пољопривреда. Јављају се многе културе, највише у области Мексика и у северним и централним Андима. Карактеристична је култура Карал у Перуу, која се датује у 2600. годину п. н. е.

Археолошки локалитет Карал, (Перу)

На америчком континенту праисторија се завршава појавом првог писаног документа који се везује за период Олмек III и чувену стелу Ц која је откривена у селу Трес Запотес код Веракруза, (Мексико) која се датира у 32. годину п. н. е.

[уреди] Праисторијско оруђе и оружје

Током праисторије јавља се велики број оруђа и оружја, од којих су најзначајнији цепачи, стругачи, длета и шиљци. Осим овог оруђа јавља се још и ручни клинови, пострушке, пробојци, сечива, секире, спатуле, стрелице, командне палице, харпуни и др.

Бифацијални артефакт

Чопери

Бифацијално оруђе

Цепач је једно од најпримитивнијих оруђа. Сечица је добијена једностраним или двостраним (енгл. chopping tool) окресивањем једног краја облутка, вероватно је служио за дробљење и цепање тврдих материјала (кост и дрво). Чопери се јављају још пре 2.500.000 – 1.400.000 година. у раним преашелским или олдувајским индустријама у источној Африци на лококалитетима Омо и Кадар у Етиопији, Олдувај у Танзанији, Коби Фора у Кенији. У старијем и средњем палеолиту чести су и у северној Европи, као и у централној и југоисточној Азији.

Стругач је одбитак или сечиво које је најчешће ретуширано трансферзално дубоким и издигнутим ретушем. Угао ретуша у односу на површину са које је извршено ретуширање је већи од 60 степени. На основу морфолошких карактеристика деле се на: стругаче на сечивима, стругаче на одбицима, пљоснате, дебеле ( чунасте). На основу облика радне ивице: лучне, шиљате, њушкасте, раменасте, ноктасте и кружне.

Длето је уска алатка са кратким сечивом, која је служила за тесање или клиновање. Првобитно је била од камена а потом од бакра, бронзе и гвожђа. Палеолитска кремена длета формирана су помоћу једног или више удара, уздужно одстрањује део ивице одбитка или сечива. Тако настаје и тзв. одбитак длета. Длета су карактеристична за горњи палеолит и млађе периоде. Деле се на:

• обична длета формирана на обичној неретушираној ивици
• длета на прелому счива или одбитка
• длета на ретушираној ивици
• диедарска длета

Зависно од тога колико их је формирано на 1 одбитку деле се на: једнострана, двострана и висестрана. По броју негатива који полазе од исте платформе деле се на: једнострука, двострука и вишеструка. Према орјентацији негатива на одбитку деле се на: латерална итрансферзална.

По културама у којима су типична могу бити типа Ноаје, Вашон, Рес, Басале, Закан и Ориљасијен.

Шиљак је карактеристично оруђе за старији палеолит. Тајасијенски, мали, асиметричан шиљак формиран на дебелом одбитку. Ретуш је уздигнут, грубо назупчени, типичан за тајасијенске (премустеријенске) индустрије јужне Француске.

Карактеристични шиљци средњег палеолита су Мустеријенски (формиран на обичном или Левалоазијенском одбитку или сечиву, троугласте форме, ретуш углавном дубок, уздигнут али некада и степенасти ретуш – тотално или само на врху, на једној или обе ивице) и листолики шиљци (двојни шиљци, унифацијално или бифацијално ретуширани, листолики, танки и фине израде).

Током горњег палеолита јавља се велики број различитих шиљака као што су: шателперонијенски је шиљак са лучним, стрмо ретушираним хрптом формираним на сечиву, солитрејски је фацијално и бифацијално окресани шиљак листолике форме, као и остали који карактеришу солитеријску културу. Младечки шиљак је од кости, рога јелена, слоноваче. Издуженог ромбоидног облика је, већих димензија, пљоснат, може бити овалног или квадратног пресека.

Шиљак типа Фонт Ив је оруђе формирано на уском сечиву, ретуширано латералним или билатералним полустрмим ретушем, а шиљак типа Кремс који је формиран на ламели, ређе ретуширан латерално, чешће билатерално, полустрмим и маргиналним ретушем.

Граветијенски шиљак је са правилним или благо лучним стрмо ретушираним хрптом, формирано на дугом и уском сечиву или ламели.

Аренијенски је једнострано ретуширан у целини или делимично, формиран на дебелом сечиву или ламинарном одбитку, понекад је и листолике форме.

Тардиграветијенски шиљак је на доњем крају сужен помоћу латерално изведеног јамичастог удубљења, ретуширано најчешће дубоким и директним полустрмим или стрмим ретушем. Тако формиран трн служио је за усађивање.

У финалном палеолиту и мезолиту карактеристични су: свидеријенски – издужени шиљак са трном, затим типа Лингби (кратак, широк шиљак, са билателарним углавно стрмо ретушираним трном за усађивање).Врх може бити ретуширан и типа Руанда (двоструки шиљак са врхом у оси оруђа, листолике или ромбоидне форме, ретуширан на оба краја инверзним, плитким (површинским или полустраним ретушем).

Тарденуазијенски шиљак је троугласто, унилатерално или билатерално ( полустрмо или стрмо) ретуширан шиљак, микролитских димензија, са ретушираном равном или конкавном базом.

Совтеријенски шиљак је билатерално, стрмо ретуширан једнострки или двоструки шиљак са лучним хрптом микролитских димензија.

Азилијенски шиљак је шиљак са наглашеним лучним, стрмо ретушираним хрптом, углавном микролитских димензија.

Аренсбургијенски шиљак је оруђе са трном који је формиран помоћу 2 симетрично постављена, стрмо ретуширана, јамичаста удубљења.

Технике окресивања:

• Језграшка техника (ашел) је техника где се језгро обликује после одбијања, тако се добија оруђе од језгра.

• Иверашка техника је друга техника, где се даље обрађује одбитак.

Хронолошки редослед:

• Старији палеолит – техника директног одбијања, техника директног одбијања меким или тврдим перкутером од средњег ашела, техника директног одбијања помоћу наковања, левалоазијенска техника од средњег ашела
• Средњи палеолит – техника директног одбијања, левалоазијенска техника
• Млађи палеолит – техника индиректног одбијања, микродлето техника, левалоазијенска техника (бохунилијен)
• Мезолит – техника одбијања притиском, техника преламања, микродлето техника

Одбијање је поступак добијања употребљивих одбитака од комада сировине, облутака или већ припремљеног језгра. Технике одбијања се могу поделити у две основне групе:

• техника одбијања ударом, директно, тврдим или меким перкутером, индиректно или помоћу наковања
• техника одбијања притиском

Окресивање је скуп метода и техника примењиваних у процесу производње кремених артефаката. Подразумева активности које су везане за:

• експлоатацију ресурса минералних сировина намењених за окресивање,
• припрему језгра за окресивање као и одбијање употребљивих сечива и одбитака одговарајућим техникама,
• накнадну модификацију сечива и одбитака у оруђ одговарајуће форме и намене.

Сва 3 технолошка поступка у изради артефаката, као и врсте артефаката у оквиру одређеног скупа могу бити предмет разноврсних анализа (сировина, технолошких обележја артефаката, типологије ретушираних оруђа).

[уреди] Флора и фауна

Историја Земље подељена је на четири геолошка доба: прекамбријум, палеозоик (старо доба), мезозоик (средње доба) и кенозоик (ново доба). Палеозоик, мезозоик и кенозоик припадају фанерозоку, добу у коме се развија живи свет.

У камбријуму, пре око 540.000.000 година, на копну није било никаквог живота, а у мору су живели: мекушци, медузе, сунђери. Током наредних 160.000.000 година појављују се корали и рибе без чељусти (агнати или „округлоусташи“), које се сматрају првим кичмењацима. У овом периоду почињу да се развијају и биљке, а затим инсекти. Почетком карбона, пре 360.000.000 година водоземци излазе на копно, постају све бројнији, а из њих се развијају гмизавци (Naosaurus).

У доба мезозоика, на крају перма, долази до велике промене у изгледу Земље, изумиру крупни динокефални биљождери и месождери. У животињском свету јављају се крупни архосаурски рептили који су се појавили неколико милиона година после пермског изумирања: диносауруси, птеросауруси, морски рептили као ихтиосауруси, плезиосауруси и мозасауруси. Диметредон припада врсти првих гмизаваца из доба Перма. Био је дугачак и до 3 метра и хранио се искључиво месом.

Током Јуре су се појавиле прве птице и плацентални сисари. Птеросаури (Птеродактили) су први летећи гмизавци, којима су предњи удови закржљали, а развитком опне су успели да полете. Током Јуре се јављају и прве птице са перијем.

Најкрволочнији диносаурус из доба Јуре био је алосаурус, био је дугачак од 7 до 12 метара и лако се кретао, главно оружје била му је снажна чељуст са оштрим зубима, тако да плен најчешће није успевао да умакне.

Брахиосаурус је био врста диносауруса који су такође живели крајем Јуре. Био је једна од највећих животиња које су икада ходале Земљом. Открићем огромних титаносауруса, попут Аргентионосауруса, доказано је су постојале и веће животиње од брахиосауруса.

Бронтосаурус је најпознатији