Пекинг
Из Википедија
| Општина Пекинг 北京市 Běijīng Shì |
|||
|
|||
|
|||
| Држава |  НР Кина |
||
| Административна подела | Град Пекинг | ||
| Основан | 473 пне. | ||
| Површина општине | 16,801.25 km² | ||
| Надморска висина | 43,5 m | ||
| Становништво (2007) - општина - густина - град |
17.430.000 1.037,4/km² 8.495.000 |
||
| Поштански код | 100000 - 102600 | ||
| Позивни број | +86/10 | ||
| Интернет страница града: www.beijing.gov.cn (на кинеском) и www.ebeijing.gov.cn (на енглеском) |
|||
Пекинг (на кинеском: 北京, Běijīng - северна престоница) је главни град Народне Републике Кине (НРК). Са 14,5 милиона становника, други је највећи град у Кини после Шангаја. Једна је од четири градске области које су под директном контролом Централне владе, велики је саобраћајни центар са мноштвом пруга, путева и аутопутева који улазе и излазе из њега у свим правцима. Такође је и политички, културни и образовни центар НРК, док су Шангај и Хонг Конг значајнији економски центри од Пекинга[1]. Пекинг је био домаћин Летњих олимпијских игара 2008.
Садржај |
[уреди] Историја
[уреди] Рана историја
Најранији остаци људског становања у Пекингу су нађени у пећинама Брда змајеве кости код места Џоукоудијен у дистрикту Фангшан, 50 километара југозападно од Пекинга, у којима је живео пекиншки човек[2]. Фосили хомо еректуса из ове пећине потичу из времена од пре 230-250.000 година. На локалитету је откопано стотине хиљада артефаката од камена, већином ситно оруђе разних облика. Карактеристичне су грубе алатке већег обима за бацање и сечење (рани период). Током позног доба користе се микролити, а честа су камена шила. Синантропуси су живели углавном сакупљачким начином живота, али су се бавили и ловом. Археолошко налазиште на коме је откривен пекиншки човек је од 1987. на листи Светске културне баштине[2].
Палеолитски хомо сапиенс је такође живео овде пре око 27.000 година[3]. У близини Пекинга су до пре 1000. година пре нове ере постојали градови, као и главни град државе Јан, једне од зараћених страна у Периоду зараћених држава, Ји је основан на месту данашњег Пекинга.[4]
Након пада државе Јан, потоње династије Ћин, Хан и Јин су поставили локалне префектуре у овој области.[4] За време династије Танг, Пекинг је постао штаб фанјашког јиедушија, војног управитеља садашње северне хебејске области. Ан Лушан је одавде повео устанак Ан Ши 775. године
[уреди] Средњовековни период
Године 936. касна династија Јин (936-947) из северне Кине је изгубила своје северне територије, укључујући данашњи Пекинг, када их је анексирао китански владар Дегуан[5]. Године 938. династија Лијао је основала нову престоницу Нанкинг (Јужна престоница). Јурченска династија Јин је заузела територију династије Лијао и 1153. пренела своју престоницу у Нанкинг и променила му име у Џунгду.[4] Џунгду се налазио у подручју око данашњег Тијенингсија, југозападно од данашњег Пекинга. Неке од најстаријих грађевина које данас постоје у Пекингу, укључујући џамију Нијуђије и храм Тијенинг, потичу из времена династије Лијао[6].
Монголи су спалили Џунгду до темеља 1215. и поново га изградили године 1267. северно од престонице Јина.[7] У припремама за освајање целе Кине, оснивач династије Јуан Кублај Кан је подигао град Канбалик и учинио га својом престоницом. Изградња града је завршена 1293.[4] Канова одлука је умногоме побољшала статус града који се налазио на северним границама Кине. Канбалик се налазио северно од центра данашњег Пекинга. Центар му се налазио на месту где је сада северни део 2. кружног пута, а простирао се на север до између 3. и 4. кружног пута.
[уреди] Период династија Минг и Ћинг
Након пада династије Јуан 1368, град је обновила династија Минг и основала префектуру Шунтијен у области око града. Године 1403. трећи цар из династије Минг Југнле је преместио престоницу Минга из Нанкинга у Пекинг. Током династије Минг, Пекинг је добио данашњи облик, а зидине из времена Минга су служиле као градске зидине Пекинга све до модерних времена, када су порушене, а 2. кружни пут је саграђен на њиховом месту.
Верује се да је Пекинг био највећи град на свету од 1425. до 1650. и од 1710. до 1825. Данас је он 17. по реду највећих светских градова.[8]
Забрањени град је саграђен ускоро након тога (1406-1420), а пратио га је Храм неба (1420) и бројни други градитељски пројекти. Тјенанмен, који је постао државни симбол Народне Републике Кине и налази се на њеном грбу, је два пута спаљен за време династије Минг, а последња обнова је извршена 1651.
Након што су Манџурци збацили династију Минг и успоставили династију Ћинг, Пекинг је остао престоница Кине током владавине династије Ћинг. Као и током претходних династија, Пекинг је носио и име Ђингши, што је имало исто значење као и Манџурски израз Г'мун Х'цен. Пекинг су током Боксерског устанка 1900. опселе и заузеле стране армије.
[уреди] Период Републике Кине
Синхајска револуција из 1911, чији је циљ био да се династија Ћинг замени републиком, је у почетку намеравала да успостави свој главни град у Нанкингу. Након што је високи званичник Ћинга Јуан Шикај приморао на абдикацију последњег цара из династије Ћинг и осигурао успех револуције, револуционари у Нанкингу су прихватили да Јуан буде председник нове Републике Кине, а да главни град остане Пекинг.
Јуан је постепено учврстио власт, што је кулминирало његовим пролашењем Кинеског царства крајем 1915. са њим као царем. Овај потез је био врло непопуларан, а сам Јуан је умро мање од годину дана касније. У Пекингу је 1919. почео Покрет 4. маја усмерен против феудализма и империјализма. Кина је након Јуанове смрти потпала под контролу регионалних команданата, а најјаче фракције су водиле честе ратове (Џилско-анхујски рат, Први џилско-фенгтијенски рат и Други џилско-фенгтијенски рат) да би преузели власт над Пекингом.
Након успеха Куоминтангове Северне експедиције која је примирила команданте на северу, Нанкинг је званично проглашен престоницом Републике Кине 1928, а Пекинг је преименован у Пејпинг 28. јуна 1928.[9], што значи „северни мир“.[1]
Током Другог кинеско-јапанског рата, Јапан је освојио Пејпинг 29. јула 1937.[1] Током окупације, граду је враћено старо име Пекинг и постао је седиште Привремене Владе Републике Кине, марионетске државе која је управљала кинеским делом северне Кине под окупацијом Јапана. Касније је та влада спојена са већом владом Ванг Јингвеја, чије је седиште било у Нанкингу. Царска јапанска армија је у граду основала јединицу 1855, одељење јединице 731, за бактериолошко истраживање, у ком су јапански доктори производили биолошко и хемијско оружје и тестирали га над људима.
Након предаје Јапана у Другом светском рату, Пекингу је 15. августа 1945. опет промењено име у Пејпинг.
[уреди] Период Народне Републике Кине
Дана 31. јануара 1949, током Кинеског грађанског рата, комунистичке снаге су ушле у Пекинг без борбе. Комунистичка партија Кине на челу са Мао Цедунгом је 1. октобра 1949. на Тјенанмену објавила стварање Народне Републике Кине. Само неколико дана раније, Народна политичка консултативна конференција Кине је одлучила да ће Пејпинг бити главни град нове државе и да ће му име бити промењено назад у Пекинг.
У време оснивања Народне Републике, градска област Пекинга се састојала само од њеног градског подручја и околних предграђа. Урбани део је подељен у неколико малих дистрикта унутар онога што је данас познато као 2. кружни пут. Од тада је неколико околних округа укључено у општину, проширивши површину пекиншке области неколико пута. Градске зидине Пекинга су порушене између 1965. и 1969, током Културне револуције, да би се ослободио простор за изградњу 2. кружног пута.
Након економских реформи Денг Сјаопинга, урбано подручје Пекинга се знатно проширило. Некада се налазило у границама 2. и 3. кружног пута, а данас излази из граница 5. и 6 кружног пута, уз многа пољопривредна подручја претворена у стамбене или пословне четврти. Нова пословна зона се развија у области Гуомао, Вангфуђинг и Сјидан су се преобразили у трговачке четврти, док је Џунганцун постао центар електронске индустрије у Кини.
Током последњих година, ширење Пекинга је такође донело на видело неке проблеме урбанизације, као што је густ сабраћај, лош квалитет ваздуха, губитак историјских делова града и значајан прилив досељеника из сиромашнијих делова државе, посебно из сеоских крајева. Почетком 2005. влада Кине је одобрила план да се коначно заустави неконтролисани развој Пекинга у свим смеровима. Развој главног града Кине ће се сада одвијати у два полукружна појаса изван центра града (на запад и исток), уместо у концентричним круговима.
[уреди] Географија и клима
Пекинг се налази на северном врху приближно троугласте Севернокинеске низије, која се отвара ка југу и истоку од града. Планине на северу, северозападу и западу штите град и пољопривредне области од пустињских степа. Над северозападним деловима градске области, посебно округом Јенћинг и дистриктом Хуаижоу, доминирају Ђинду планине, док западне границе области уоквирују Сјишан планине. Велики кинески зид, који се простире дуж северних делова градске области Пекинга, се користио овом неравном топографијом да одбрани Кину од номадских упада из степа. Врх Донглинг у венцу Сјишан и на граници са Хебејском облашћу је највећи врх градске области Пекинга, са висином од 2303 m. Главне реке коју протиче кроз пекиншку област су Јунгдинг и Чаобаи, део система реке Хај, које теку на југ. Пекинг је такође северни терминал Великог кинеског канала, који је ископан кроз Севернокинеску равницу до Хангџоа. Резервоар Мијин, изграђен на горњим рукавцима реке Чаобаи је највећи пекиншки резервоар и од суштинске је важности за снабдевање града водом.
Урбани део Пекинга се налази у централном делу градске области и заузима мали, али све више растући део градске области. Урбани део Пекинга се шири изван граница концентричних кружних путева, од којих је најудаљенији од центра 6. кружни пут, који пролази кроз неколико приградских насеља. Капија и трг Тјенанмен се налазе јужно од Забрањеног града, бивше резиденције кинеских царева. Западно од Тјенанмена је Џунгнанхаи, резиденција највиших политичара Народне Републике Кине. Кроз центар Пекинга, правцем исток-запад је Авенија Чанг'ан, једна од главних улица у Пекингу.
Клима у Пекингу је монсунска влажна континентална клима, коју одликују топла и влажна лета услед источноазијских монсуна и углавном хладне, ветровите и суве зиме због утицаја сибирског антициклона. Просечна температура у јануару је од -7 до -4 °C, док је температура у јулу 25 до 26 °C. Највиша икад забележена темепратура је 42 °C, а најнижа -27 °C.[10] Годишња количина падавина је преко 600 mm, од којих 75% падне лети.[11]
| Месец | Јан | Феб | Март | Апр | Мај | Јун | Јул | Авг | Сеп | Окт | Нов | Дец | |
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Просечне високе температуре (°C) | 1 | 3 | 11 | 19 | 25 | 29 | 30 | 29 | 25 | 18 | 6 | 2 | |
| Просечне ниске температуре (°C) | -8 | -5 | 0 | 8 | 13 | 18 | 22 | 20 | 15 | 8 | 0 | -5 | |
| Количина падавина у cm | 0 | 0 | 0 | 1 | 3 | 7 | 22 | 17 | 5 | 1 | 1 | 0 | |
| Извор: Weatherbase | |||||||||||||
[уреди] Загађење
Ниво загађења ваздуха у Пекингу је пет пута виши од стандарда безбедности Светске здравствене организације.[12] Велика потрошња угља - главног извора енергије Кине - је резултовала загађењем. Упркос обећањима да ће ваздух бити бољи до Олимпијских игара 2008. године, ниво загађења је остао константан. Зато су званичници Пекинга редуковали саобраћај моторних возила на пола током игара како би се побољшао квалитет ваздуха.
Од 2001. када је Пекинг добио право да организује Олимпијске игре, скоро 7 милијарди долара је утрошено да се очисти ваздух, али је смог и даље остао проблем града, због чега се спортисти жале.[13]
[уреди] Пешчане олује
Прашина настала ерозијом пустиња у северној и североисточној Кини резултује сезонским пешчаним олујама које муче град. Пекиншки уред за модификацију времена понекад вештачки изазива кишу како би се борили са таквим олујама и умањили њихове ефекте.[14] У априлу 2002. само једна пешчана олуја је на град избацила скоро 50.000 тона прашине пре него што је кренула на Јапан и Кореју.[15]
[уреди] Административна подела
[уреди] Општине
Општине у урбаном делу Пекинга су:
- Андингмен (манд. 安定门; Andingmen))
- Беијуен (манд. 北苑; Beiyuan)
- Вангђинг (манд. 望京; Wangjing)
- Вангфуђинг (манд. 王府井; Wangfujing)
- Вудаокоу (манд. 五道口; Wudaokou)
- Гуомао (манд. 国贸; Guomao)
- Дунгџ'мен (манд. 东直门; Dongzhimen)
- Јајинцун (манд. 亚运村; Yayuncun)
- Сјидан (манд. 西单; Xidan)
- Фангџианг (манд. 方庄; Fangzhuang)
- Фусјингмен (манд. 复兴门; Fuchengmen)
- Фученгмен (манд. 阜成门; Fuxingmen)
- Х'пингли (манд. 和平里; Hepingli)
- Цјиџмен (манд. 西直门; Xizhimen)
- Чаојангмен (манд. 朝阳门; Chaoyangmen)
- Џунгуанцун (манд. 中关村; Zhongguancun)
Неколико имена општина се завршава са „мен“ (mén, манд. 门), што значи „капија“, пошто су она била локација капија у бившим Градским зидинама Пекинга. Друга места се завршавају са „цун“ (cūn, манд. 村), што значи „село“, пошто су она претходно била села изван градских зидина.
[уреди] Насеља
Насеља унутар градске области Пекинга, али изван урбаног подручја су:
- Јиџианг (манд. 亦庄; Yizhuang)
- Лијансјанг (манд. 良乡; Liangxiang)
- Лијулимијао (манд. 琉璃庙; Liulimiao)
- Мијин (манд. 密云; Miyun)
- Сјаотангшан (манд. 小汤山; Xiaotangshan)
- Тунгџоу (манд. 通州; Tongzhou)
- Хуажоу (манд. 怀柔; Huairou)
- Чангпинг (манд. 昌平; Changping)
[уреди] Потподела
Градска област Пекинга се састоји из 18 административних подјединица, округа којима директно управља град. Од тога, 16 су дистрикти, а 2 су окрузи. Урбана и подурбана подручја града су подељена у 8 дистрикта:[16]
| Округ | Становништво (попис из 2000) | Површина (km²) | Густина насељености (по km²) |
|---|---|---|---|
| Дистрикт Дунченг (манд. 东城区: Dōngchéng Qū) | 536.000 | 24,7 | 21.700 |
| Дистрикт Сјиченг (манд. 西城区: Xīchéng Qū) | 707.000 | 30,0 | 23.567 |
| Дистрикт Чунгвен (манд. 崇文区: Chóngwén Qū) | 346.000 | 15,9 | 21.761 |
| Дистрикт Сјуенву (манд. 宣武区: Xuānwǔ Qū) | 526.000 | 16,5 | 31.879 |
| Дистрикт Чаојанг (манд. 朝阳区: Cháoyáng Qū) | 2.290.000 | 470,8 | 4.864 |
| Дистрикт Хаидијен (манд. 海淀区: Hǎidiàn Qū) | 2.240.000 | 426,0 | 5.258 |
| Дистрикт Фенгтаи (манд. 丰台区: Fēngtái Qū) | 1.369.000 | 304,2 | 4.500 |
| Дистрикт Шђингшан (манд. 石景山区: Shíjǐngshān Qū) | 489.000 | 89,8 | 5.445 |
| град + унутрашња предграђа | 8,5 милиона | 1377,9 | 6.171 |
Следећих шест дистрикта обухватају удаљенија предграђа и приградска насеља:
| Округ | Становништво (попис из 2000) | Површина (km²) | Густина насељености (по km²) |
|---|---|---|---|
| Дистрикт Ментоугоу (манд. 门头沟区: Méntóugōu Qū) | 267.000 | 1.331,3 | 201 |
| Дистрикт Фангшан (манд. 房山区: Fángshān Qū) до 1986. округ Фангшан |
814.000 | 1.866,7 | 436 |
| Дистрикт Тунгџоу (манд. 通州区: Tōngzhōu Qū) до 1997. округ Тунг |
674.000 | 870,0 | 775 |
| Дистрикт Шунји (манд. 顺义区: Shùnyì Qū) до 1998. округ Шунји |
637.000 | 980,0 | 650 |
| Дистрикт Чангпинг (манд. 昌平区: Chāngpíng Qū) до 1999. округ Чангпинг |
615.000 | 1.430,0 | 430 |
| Дистрикт Дасјинг (манд. 大兴区: Dàxīng Qū) до 2001. округ Дасјинг |
672.000 | 1.012,0 | 664 |
| спољашња предграђа | 3,68 милиона | 7.490 | 491 |
Преостала два дистрикта и два округа се простиру над полуруралним и руралним областима:[17]
| Округ | Становништво (попис из 2000) | Површина (km²) | Густина насељености (по km²) |
|---|---|---|---|
| Дистрикт Пингу (манд. 平谷区: Pínggǔ Qū) до 2001. округ Пингу |
397.000 | 1.075,0 | 369 |
| Дистрикт Хуаижоу (манд. 怀柔区: Huáiróu Qū) до 2001. округ Хуаижоу |
296.000 | 2.557,3 | 116 |
| Округ Мијин (манд. 密云县: Mìyún Xiàn) | 420.000 | 2.335,6 | 180 |
| Округ Јенћинг (манд. 延庆县: Yánqìng Xiàn) | 275.000 | 1.980,0 | 139 |
| периферне области | 1,39 милиона | 7.947,9 | 175 |
18 дистрикта и округа Пекинга је даље подељено у 273 нижих административних јединица на нивоу града: 119 градова, 5 етничких градова и 125 поддистрикта.
[уреди] Политика
Политички систем Пекинга има двоструко партијско-управно уређење као и све управне установе у Кини. Градоначелник Пекинга је највиши званичник у Народној управи Пекинга. Како Пекинг има статус градске области у оквиру административне поделе Кине, па градоначелник има исти статус као и гувернер покрајине. Међутим, у двоструком политичком систему, градоначелник има мању моћ од секретара градског комитета Комунистичке партије Кине.
[уреди] Економија
Године 2006. БДП у Пекингу је износио 772,03 милијарди јуана (око 97 милијарди америчких долара) и повећао се за 12% у односу на претходну годину. БДП по глави становника је износио 49.505 јуана и повећао се за 8,8% у односу на претходну годину, а скоро дупло у односу на 2000. годину. Године 2005. примарна, секундарна и терцијарна индустрија у Пекингу су вределе редом 9,77 милијарди јуана, 210,05 милијарди јуана, и 461,63 милијарди јуана. Године 2006. просечан приход по глави становника који живе у градском подручју је износио 19.978 јуана, и реално се повећао за 12,9% у односу на претходну годину. У сеоским срединама просечан приход је износио 8.620 јуана, а реалан пораст је износио 9,6%.
У Пекингу трговина некретнинама и аутомобилски сектор доживљавају прави процват последњих година. Године 2005. продато је укупно 28,032 милиона квадратних метара стамбеног простора чија је вредност износила 175,88 милијарди јуана. Укупан број регистрованих аутомобила у Пекингу је 2004. године износио 2.146.000, од којих је 1.540.000 било у приватном поседу[18].
У Пекингу је основана централна пословна четврт (енгл. central business district) која се сматра економским центром града, и у којој се налазе регионална седишта разних компанија, тржни центри и најмодернији стамбени простор. Улице Вангфуђинг (Wángfǔjǐng) и Сјидан (Xīdān) су главни трговачки центри. Џунганцун, назван „Кинеска силиконска долина“ је главни центар електронске и рачунарске индустрије, као и медицинских истраживања[19]. Пекинг је такође познат по томе што је центар фалсификоване робе[20] Пекинг је такође светски лидер у производњи и продаји меламина и производа од меламина[21].
Пољопривреда је развијена ван урбаног дела града. Главни пољопривредни производи су пшеница и кукуруз. Поврће се такође гаји у околини града.
Пекинг се убрзано развија, а то ствара бројне проблеме у граду. Нпр. град је познат по честим појавама смога. Такође су чести пројекти за штедњу електричне енергије које покреће власт. Грађани и туристи се често жале на квалитет воде за пиће и на цене електричне енергије и гаса. Због проблема са смогом главним индустријским загађивачима у околини града наређено је да уведу технологије које не загађују животну средину или да се иселе из околине Пекинга. Многе фабрике, у немогућности да уведу еколошки задовољавајуће стандарде, се исељавају у друге градове.
[уреди] Демографија
На ширем подручју Пекинга је крајем 2007. године живело 17,43 милиона[22]. Око 12 милиона људи живи у самом граду, а остатак у селима која се налазе у околини. Стално пребивалиште је имало 12,03 милиона становника, а 5,4 милиона је имало дозволу за боравак на 6 месеци и дуже у току године.
Локалне власти предвиђају пораст броја становника на 19,5 милиона у 2015. години и 21,4 милиона до 2020. године[23].
| Становништво Пекинга по националности, попис из 2000. | ||
|---|---|---|
| Националност | Број становника | Процентуално |
| Хан Кинези | 12.983.696 | 95,69% |
| Манџурци | 250.286 | 1,84% |
| Хуи | 235.837 | 1,74% |
| Монголи | 37.464 | 0,28% |
| Корејци | 20.369 | 0,15% |
| Туђија | 8372 | 0,062% |
| Џуанг | 7322 | 0,054% |
| Мијао | 5291 | 0,039% |
| Ујгури | 3129 | 0,023% |
| Тибетанци | 2920 | 0,022% |
У попис нису урачунати активни чланови Народноослободилачке војске.[24]
[уреди] Архитектура
Три архитектонска стила су преовладавајућа у урбаном Пекингу. Први је традиционална архитектура царске Кине, коју најбоље оличавају масивна капија Тјенанмен („Капија небеског мира“), која је постала симбол Народне Републике Кине, Забрањени град и Храм неба. Други стил се понекад назива кинеско-совјетски стил, а коришћен је на објектима грађеним између 1950их и 1970их. Објекти грађени овим стилом су једноставног изгледа и подсећају на кутије. Последњи стил је модерна архитектура — најпознатији пример је пословна област Пекинга.
 Пекиншки Таимијао |
 Изглед зграда подигнутих током 1970их. |
 Врло модеран контраст |
 Детаљ традиционалне архитектуре |
 Комбиновани стил - '70 и '90 |
 Успешна комбина |