Насер Орић
Са Википедије
Насер Орић (рођен 3. марта 1967) је бивши бошњачки командант паравојних снага из БиХ којег је Хашки трибунал осудио за ратне злочине по једној тачки оптужнице на 2 године затвора за индиректну одговорност за смрт 7 и мучење 11 српских заробљеника у периоду од 1992. до 1993. године. Касније је након жалбе на пресуду, Орић ослобођен и проглашен невиним, што је изазвало велико негодовање у српској јавности која је и прву пресуду сматрала срамно благом.
Садржај |
[уреди] Полицијска каријера
Рођен је у Поточарима, Босна и Херцеговина, СФРЈ. Служио је 1985/86. у специјалним јединицама ЈНА за атомску и хемијску одбрану. Напустио је ЈНА са чином десетара.
1988. године је завршио шестомесечни курс у Земуну и служио у Савском Венцу у Београду као полицијски тренер. Као члан полицијске јединице за специјалне акције, имао је обуку још две године. 1990. Насер Орић је пребачен на Косово и Метохију као члан јединица за специјалне акције МУП-а Републике Србије. По повратку у Београд је био телохранитељ Слободана Милошевића, а током демонстрација 9. марта је учествовао у хапшењу Вука Драшковића. Ноћу је радио на улазу у познату београдску дискотеку „Метро“ преко пута клуба „Академија“ у Кнез Михајловој улици. 5. августа 1991. пребачен је у полицијску станицу у Илиџи, на периферији Сарајева. Крајем 1991. премештен је у полицијску станицу у Сребреници и 8. априла 1992. је постао шеф полицијске станице у Поточарима.
[уреди] Рат
Током рата у Босни, Орић постаје командант паравојних бошњачких снага Сребреници (28. брдска дивизија, трансформисана у 8. операциону групу 1995) од 1992. до 1995. године. Предводио је многобројне нападе на више од 50 српских села 1992-1993, у општинама Братунац и Сребреница.
Међутим, јула 1995, војска Републике Српске заузима Сребреницу. Орић, заједно са остатком команде 8. операционе групе, евакуисао се хеликоптером пре заузећа енклаве.
[уреди] Суђење
После Дејтонског споразума, отворио је фитнес клуб у Тузли. 28. марта 2003. осумњичен је за ратне злочине према Србима, 2 оптужнице за индивидуалну одговорност, 4 за командну одговорност. 10. априла 2003. је ухапшен од стране СФОР-а. На суду се појавио 15. априла 2003. и изјаснио се да није крив по било којој тачки оптужнице.
Оптужен је за нељудско понашање према 11 и убиства 7 Срба за време 1992/1993. у Сребреници. Његове трупе су оптужене за нападе на 50 српских села и исељавање становништва. Суђење је почело 6. октобра 2004. и оптужба је завршила случај 1. јуна 2005. Недељу дана касније трибунал је повукао 2 оптужнице против њега. Одбрана је почела 4. јула 2005. и завршила 10. априла 2006. године. Орић је 30. јуна 2006. осуђен на две године затвора и пуштен на слободу, пошто је у притвору већ био провео преко три године. Проглашен је кривим што није предузео одговарајуће кораке да спречи убиства и окрутно поступање својих потчињених према српским затвореницима у полицијској станици у Сребреници 1992-93. Међутим, он није проглашен кривим за њихово некажњавање као ни за кривично дело безобзирног разарања градова и села, јер је Трибунал утврдио да он није имао ефективну контролу над својим потчињеним, наоружаним групама или цивилима који су их пратили. Осим тога, за разарања неких од српских села речено је да није јасно да су их починиле муслиманске снаге, обзиром на то да су снаге босанских Срба оперисале са артиљеријом у том подручју. Претходно је по правилу 98 бис Орић ослобођен по две тачке оптужнице које су се односиле на пљачку јавне или приватне имовине Срба. Као олакшавајуће околности узете су „извесна сарадња са Трибуналом“ и „извесно кајање“, као и опште стање на терену у Сребреници; као једина отежавајућа околност наведена је рањивост жртава. Званичници из Србије су пресуду окарактерисали као скандалозно ниску. Одбрана је захтевала ослобађање, а оптужба казну од 18 година затвора. Насер Орић је 3. јула 2008. године, после жалбе, правоснажно ослобођен кривице за злочине над Србима, што је изазвало бурне реакције српске јавности. Судско веће је изјавило да, иако је доказано да су почињени бројни злочини над српским становништвом, није доказано да постоји Орићева кривица за њих.
