Са Википедије

Координате: 18°-54° СГ Ш, 74°-135° ИГД

Народна Република Кина (кинески: 中华人民共和国 или Zhōnghuá Rénmín Gònghéguó), познатија само као Кина или као континентална Кина, је држава у источној Азији. НР Кина има обалу од 14.500 km и граничи се са (смер казаљке сата, од истока ка северу) Вијетнамом, Лаосом, Мијанмаром, Индијом, Бутаном, Непалом, Пакистаном, Афганистаном, Таџикистаном, Киргизијом, Казахстаном, Русијом, Монголијом и Северном Корејом. Главни град је Пекинг.

Кине је четврта по величини земаља у свету са површином преко 9,6 милиона km², као и најмногољуднија земља света са око 1,3 милијарде становника, што је око 20% од укупног броја становника на свету.

Кина има стално место у савету безбедности Уједињених нација. Кина је четврта највећа економија света, као и највећи увозник и извозник роба и услуга. Због великог развоја и раста трошкова војске, као и све већег повећања броја становника, на Народну Републику Кину се гледа као на будућу суперсилу света.

Садржај 1 Историја 1.1 Историја Народне Републике Кине 2 Економија 3 Види још

[уреди] Историја

Древна Кина је једна од најстаријих цивилизација човечанства.

За више информација погледајте Историја Кине

Историја Кине према традиционалним кинеским записима се протеже до времена Три суверена и пет императора пре око 5000 година. Записана историја подржана археолошким доказима потиче из 16. века п.н.е^[1] Кина је једна од најстаријих континуалних цивилизација на свету. За корњачин оклоп који се користио за прорицање са ознакама које подсећају на древно кинеско писмо из династије Шенг је установљено да потичу из времена око 1500. године п.н.е. Кинеска држава потиче од градова-држава у долини Хоангхоа. Година 221. пне. се често узима за годину у којој је Кина уједињена у велико краљевство или царство. Те године Ћин Ш’ хуанг је први ујединио Кину. Сукцесивне кинеске династије су развиле бирократски систем који је омогућио кинеском цару да контролише огромну територију.

Конвенционално гледиште на историју Кине је да је држава пролазиле кроз периоде политичког јединства и неједиснта, а повремено су њом доминирали туђински народи, од којих се већина стопила са Кинезима. Културни и политички утицаји из многих делова Азије, преношени сукцесивним имиграцијама, ширењима и културним асимилација су се спојили у кинеску културу.

[уреди] Историја Народне Републике Кине

Кинески грађански рат завршио је 1949. КП Кине је преузела власт над главнином Кине, сем Тајвана. Куоминтанг се повукао на Тајван и нека мала острва Фуџијана. Мао Цедунг је 1. октобра 1949. прогласио Народну Републику Кину. Мао Цедунг се повукао са позиције председника Кине 1959. после неколико великих економских неуспеха, као што је био Велики скок напред. Ли Шаочи га је заменио, али Мао је и даље имао огроман утицај на партију и остао је генерални секретар КП Кине. Једно време Кином је управљало умерено вођство : Ли Шаочи, Денг Сјаопинг и други, који су започели економске реформе. Мао Цедунг и његови савезници су 1966. лансирали Културну револуцију. Према мишљењу многих историчара то је био покушај да се очисти водство од умерених елемената. Маови следбеници су то сматрали експериментом директне демократије и први покушај борбе против корупције и других негативних утицаја на кинеско друштво. Развио се Маов култ, а економија земље је током тога периода назадовала. Дошло је до великог нереда током културне револуције, па је председник владе Чу Енлај посредовао у смањивању деструктивности и помагао је умерене елементе. Чу Енлај је иницирао нормализацију односа са САД, па је Кина 1971. постала члан савета безбедности УН уместо Тајвана, који је дотад представљао Кину. Последњих година живота отворено је критиковао жену Мао Цедунга и преостале припаднике банде четворо. Био је најближи сарадник Денг Сјаопинга и помогао је да се Кина након културне револуције ослободи радикалних елемената.

После Маове смрти 1976. ухапшена је Четворочлана банда, а Денг Сјаопинг је успео да преузме власт од Маовог наследника Хуа Куафенга. Денг није никад постао шеф партије или државе, али је својим утицајем на партију водио земљу путем економских реформи. Прагматизам којим је водио Кину оцртан је његовим речима: "Није битно да ли је мачка црна или бела, битно је да лови мишеве". Комунистичка партија је смањила своју свеобухватну контролу. Распуштене су и задруге, а сељаци су почели добијати земљу у закуп. Због тога је дошло до повећања пољопривредне производње.

[уреди] Економија

За више информација погледајте Економија Народне Републике Кине

Од краја 1978. кинеско водство је започело са економским реформама. Дотад је кинеска економија била планска економија совјетскога типа. Реформисана је у мешовиту економију, много ближе тржишној економији, али још увек под политичким оквирима које намеће КП Кине. Колективизација у пољопривреди је замењена приватизацијом земље. Повећана је одговорност локалних власти и директора фабрика. Дозвољено је отварање великог броја мањих приватних фирми, а стране инвестиције су охрабрене бројним економским и политичким мерама. Као резултат тих промена кинеска економија је постала мешовита, а Кина је 2001. примљена у Светску трговинску организацију.

У 5 специјалних економских зона закони о инвестирању су много повољнији са циљем да се у те зоне привуче страни капитал. Од 1990-их специјалне економске зоне су се рашириле и на веће кинеске градове укључујући Пекинг и Шангај. Због тога је Кина шест пута повећала бруто домаћи производ(БДП) од 1978. Кина има једну од најбржих економских стопа раста, тако да је просечни годишњи раст БДП-а 9,4% у задњих 25 година. Крајем 2005. Кина је постала четврта економија света по укупном БДП-у, а друга на свету по БДП-у израчунатом по паритету куповне моћи. Због великог броја становника БДП по становнику по паритету куповне моћи је 7.200 $, што представља 1/6 америчког.

Кина је углавном постала произвођач са ниским трошковима. Трошкови производње у Кини су много мањи него у Азији или Латинској Америци. Пошто је дуго времена фиксирала течај јуана уз долар долазиле су критике да је то разлог огромног суфицита, који Кина има у трговини са готово свим развијеним земљама, сем са Тајваном и Јужном Корејом. Од 21. јула 2005. течај јуана је посто пливајући. Кина уједначује свој порезни систем који је дотад давао предност извозним компанијама. Постоји огроман јаз у богатству између обалног подручја Кине и унутрашњости. То представља проблем, који може потенцијално дестабилизовати земљу, па је влада Кине задњих година започела са низом иницијатива, којима би се помогло унутрашњости Кине да сустиже економски развој напредног подручја. Као резултат великог економског развоја стандард живота у Кини је битно већи, а број сиромашних је постао мален.

[уреди] Види још

• Историја Кине
• Будизам у Кини

Административна подела Народне Републике Кине

Провинције: Анхуи | Гансу | Гуангдунг | Гуиџоу | Ђијангсји | Ђијангсу | Ђилин | Јинан | Лијаонинг | Сечуан | Тајван | Ћингхаи | Фуђијен | Х'-нан | Хаибеи | Хаинан | Хеи-лунг-ђијанг | Хубеи | Хунан | Џ'-ђијанг | Шандунг | Шансји (Сјиан) | Шансји (Тијенјуен) Аутономне регије: Гуангсји | Нингсја | Сјин-ђијанг | Тибет | Унутрашња Монголија Градови у рангу провинције: Пекинг | Шангај | Тијенђин | Чунгћинг Специјалне административне регије: Макау | Хонгконг