Наполеон I Бонапарта
Са Википедије
-
„Наполеон“ преусмерава овде. За остале употребе погледајте Наполеон (вишезначна одредница).
| Наполеон I Бонапарта | ||
|---|---|---|
| Цар Француске | ||
 |
||
| Наполеон Бонапарта у својој радној соби од Жак-Луј Давид (1812) | ||
| Владао | 20. март 1804 – 6. април 1814 1. март 1815 – 22. јун 1815 |
|
| Коронација | 2. децембар 1804 | |
| Пуно име | Наполеон Бонапарта | |
| Титула | Краљ Италије Медијатор Швајцарске Конфедерације Протектор Рајнске конфедерације |
|
| Рођен | 15. август 1769 Ажаксио, Корзика |
|
| Преминуо | 5. мај 1821 (51 година) Света Јелена |
|
| Претходник | Луј XVI | |
| Наследник | Луј XVIII | |
| Син | Наполеон II Бонапарта | |
| Краљевска кућа | Бонапарта | |
| Отац | Карло Буонапарта | |
| Мајка | Летиција Рамолино | |
Наполеон I Бонапарта (фр. Napoleon Bonaparte, 15. август 1769. — 5. мај 1821) је био генерал у Француској револуцији и као вођа био је први конзул Француске Републике од 11. новембра 1799. до 18. маја 1804. и цар Француске и краљ Италије од 18. маја 1804. до 6. априла 1814. и онда поново на кратко од 20. марта до 22. јуна 1815.
Наполеон је рођен на Корзици, а учио је у Француској за артиљеријског официра. Постао је познат у током Француске револуције, када је као генерал водио успешне походе против Прве и Друге коалиције које су биле усмерене против Француске. Године 1799. Наполеон је извршио државни удар и поставио себе за првог конзула; пет година касније је сам себе крунисао за цара Француске. Током прве деценије 19. века, заратио је са скоро сваком важнијом европском силом, доминирајући континенталном Европом низом победа - од које су наславније оне код Аустерлица и Фридланда - и успоставаљањем савеза, именујући блиске сараднике и чланове породице за владаре или министре у државама којима су доминирали Французи.
Катастрофална француска инвазија Русије 1812. је била прекретница. Овај поход је десетковао његову Велику армију, која никада више није обновила своју некадашњу снагу. Године 1813. Шеста коалиција га је поразила код Лајпцига, заузела Француску и приморала га на абдикацију у априлу 1814. и игзнанство на острво Елбу. Након мање од годину дана, Наполеон се вратио у Француску, поново преузео контролу, али је владао 100 дана до пораза код Ватерлоа у јуну 1815. Својих задњих шест година живота провео је под британским надзором на острву Света Јелена.
Садржај |
[уреди] Увод
Већ као млад, Наполеон је био учесник Француске револуције као командант где је водио успешне битке против побуњеног Тулона, те том приликом постао бригадни генерал, а следеће године чак и командант артиљерије у Паризу. Већ 1796. године Наполеон је именован за главног заповедника војске која се спремала за поход на Италију. После неколико сјајних победа против Аустријанаца на подручју Италије, Наполеон Аустријанце присиљава на потписивање мира помоћу којег је Француска добила део Белгије под условом одрицања Ломбардије. У намери да свом највећем конкуренту, Енглеској зада тежак ударац и пресече привредну комуникацију са Индијом, Наполеон је 1798. године предузео поход против Египта, али је Французима тада нанесен тежак пораз код Абукира. Након тога Наполеон није имао времена за "поправни испит" већ се морао вратити у Француску да би смирио друштвене немире. У опасности од наставка ширења побуне, грађанска класа подржала је Наполеона и његове планове. Уз њихову подршку, Наполеон је 1799. године извршио државни удар и на основу новог Устава он је као први конзул постао господар Француске у којој је буржоазија осигурала свој владајући положај. 1802. године, Наполеон се проглашава доживотним конзулом, а 1804. године и за Цара Француске.
Његова владавина обележена је сталним ратовима. У периоду између 1799. до 1805. године, Наполеон је водио успешне ратове против Аустрије. Након пораза у Италији, који се завршио његовим освајања Ломбардије, Аустрија је поново доживела пораз код Аустерлица 1805. године. Захваљујући тој победи, Наполеон је Француској припојио Венецију, Истру, Далмацију, те наредио Италијанима да га признају за краља Италије. Затим се Аустрија морала одрећи и немачких провинција, од којих је Наполеон формирао Рајнски савез. Победом над Пруском 1807. године, Наполеон је створио Вестфалску краљевину, а од пољских делова Пруске Варшавско војводство. Са својим највећим конкурентом, Енглеском, Наполеон је имао мање среће. После пораза у Египту, Наполеонова флота била је поражена и у бици код Трафалгара. Схвативши да са Енглеском није лако ратовати, Наполеон објављује Декрет о континенталној блокади којом је Енглеској затворио европско тржиште. У страху од могућег тајног трговања Енглеске са Шпанијом или Португалијом, Наполеон осваја и те две земље. До 1812. године, Наполеон је био на врхунцу своје моћи. Скоро читава Европа била је под његовом влашћу. Међу народом се јављају буне, док је Енглеска и даље била индустријска велесила. Када је схватио да је Русија трговала са Енглеском, Наполеон одлучује да против ње предузме војни поход. Огромна Наполеонова војска, са чак 700000 војника у јуну 1812. године креће према територији Русије. Пресудна и кобна битка за Наполеона одиграла се у селу Бородино, недалеко од Москве. Мећутим, хладна и сурова руска клима на коју Европљани нису били навикли довела је до коначног слома великог француског војсковође. Из Русије се вратило мање од 10000 војника. Његов пораз у Русији навео је Пруску, Аустрију, Енглеску, Русију и Шведску да створе коалицију која је довела до коначног слома Наполеона у Бици народа крај Лајпцига. Абдицирао 11. априла 1814. у дворцу Фонтенбло у корист свог малолетног сина. Уз тешке напоре, Наполеон се још једном успео вратити на власт, 20. марта 1815, али је у бици код Ватерлоа дефинитивно потучен, 18. јуна 1815, након чега је абдицирао други пут и протеран на острво Св. Јелена где је умро, највероватније од рака желуца, мада је могуће и да је био отрован, 5. маја 1821.
[уреди] Рани живот
Рођен је у Ајачију на Корзици 15. августа 1769., само годину дана након што је Корзика постала француска територија. Дотад је Корзика припадала Републици Ђенови. Његова породица је припадала нижем италијанском племству и дошли су из Тоскане. Породица се населила у Фиренци, па се касније расцепила на две гране. У 16. веку су били присиљени да напусте Фиренцу и населили су се на Корзици, која је тада припадала Ђенови.
Наполеонов отац Карло Бонапарта рођен је 1746, у Ђеновешкој републици. Био је адвокат и представник Корзике 1778. на двору Луја XVI. Ту је остао доста година. Највећи утицај на Наполеона је у детињству имала његова мајка Марија Летиција Рамолино. Чврстом дисциплином успела је да обузда Наполеона. Наполеоново племићко и умерено имућно порекло и породичне везе пружиле су му много веће могућности да се образује и школује, него што је то било омогућено типичном Корзиканцу у то време. Када је имао девет година уписан је 15. маја 1779. на француску војну школу у Бријан л Шато близу Троја. Морао је учити француски пре него што је уписан у војну школу. Ипак целога живота је говорио са јаким италијанским акцентом, а никад није научио да правилно пише. Наполеон је ту први пут срео произвођача шампањца Жан Реми Моета. Након матурирања на војној школи у Бријану 1784. Наполеон је примљен на елитну војну школу у Паризу "Екол Ројал Милитер". Ту је у једној години завршио два разреда. Један испитивач је сматрао да је добар за проучавање апстрактних наука и да поседује дубоко знање математике и географије. На војној школи је специјализовао артиљерију, иако је у почетку тражио морнарицу. Дипломирао је септембра 1785. и преузео је војну дужност као артиљеријски потпоручник у јануару 1786. са само 16 година.
Наполеон је служио у Валенси и Оксони до избијања Француске револуције 1789. године. У том периоду је он узео готово две године одсуства у Паризу и Корзици. Већи део од неколико година након 1789. провео је на Корзици, на којој се одвијала битка између три стране: ројалиста, револуционара и корзиканских националиста. Наполеон је подржавао јакобинце и унапређен је у потпуковника пука добровољаца. Када се сукобио са конзервативним националистичким вођом Паскалом Паолијем, Наполеон и његова породица су били принуђени да напусте Корзику у јуну 1793. Уз помоћ земљака Салицетија Наполеон је постављен за команданта артиљерије француских снага, које су 1793. опседале Тулон. Тулон се побунио против републиканске власти, а заузела га је британска војска. Наполеон је направио успешан план. Поставио је топове на такву позицију да су запретили британској флоти, која се због тога морала евакуисати. Успешним нападом Наполеон је заузео град. Приликом напада рањен је у бутину. Због освајања Тулона унапређен је 1793. у бригадног генерала. Успешним акцијама запао је за око Комитету јавне безбедности и постао је близак сарадник Огистена Робеспјера, млађег брата револуционарног вође Максимилијана Робеспјера. Када је старији Робеспјер завршио на гиљотини Наполеон је био накратко ухапшен и затворен 6. августа 1794. у Шато д'Антиб. Ослобођен је након две недеље.
[уреди] Победоносни генерал
[уреди] Наполеон је спасио Национални конвент
Наполеон је 1795. служио у Паризу, када су ројалисти и контрареволуционари 3. октобра организовали протест против Националног конвента. Наполеон је командовао импровизованим снагама, које су браниле Конвент у дворцу. Уз помоћ младог коњичког официра Жоашена Мира довукао је артиљерију кроз масу, која је протестовала. Следећег дана је користио артиљерију да би одбио нападаче. Наполеон је тако спасио Национални конвент и одједном је постао славан. Нови Директоријум је постао Наполеонов покровитељ, а посебно вођа Пол Барас.
[уреди] Поход у Италији
Наполеон је 27. марта 1796. преузео заповедништво француске војске у Италији. Предводио је успешну инвазију Италије. У бици код Лодија добио је надимак "мали каплар", што је одражавало његово пријатељство са војском, од којих је многе знао по имену. Истерао је Аустријанце из Ломбардије и победио је војску Папске државе. Пошто је папа Пије VI протествовао због погубљења краља Луја XVI Француска се осветила анексијом две мале папске територије. Наполеон је игнорисао наређење од Директоријума да маршира на Рим и да свргне папу. Тек након годину дана је генерал Луј Александр Бертје заузео Рим и утамничио папу 20. фебруара 1797. Папа је у тамници умро од болести. Наполеон је почетком 1797. предводио своју војску на Аустрију. Аустрија је након пораза била присиљена да моли за мир. Кампоформијским миром из 1797. Француска је добила контролу над северном Италијом, Белгијом, Холандијом и Порајњем. Тајном клаузулом Млетачка република је обећана Аустрији. Наполеон је након тога кренуо на Венецију и присилио је на предају. Тако је Венеција престала постојати као држава 1797, након 1.000 година независности. Касније током 1797. Наполеон је организовао мноштво територија у Италији у Цисалпинску Републику.
Серија војних успеха била је резултат његове способности да примењује енциклопедијско знање конвенционалне војне мисли на ситуације у реалном свету. То је он показао креативним коришћењем артиљеријске тактике, па је артиљерију користио као мобилну силу, која је подржавала напредак пешадије. Он је то овако описао „Ја сам се борио у шездесет битака и нисам научио ништа што пре тога нисам знао“. Слике савременика које показују његов главни штаб осликавају Шапов семафор, који је први пут коришћен 1792. Био је мајстор и шпијунаже и обмане и имао је посебан смисао за то када треба да удари. Често је добијао битке тако што је концентрисао своје снаге, а да непријатељ није био тога свестан. За ту сврху је користио шпијуне да би сакупио информације о непријатељу, а вешто је сакривао распоређивање својих снага. У том походу, који се сматра његовим највећим походом Наполеон је заробио 160.000 непријатељских војника, 2.000 топова. За годину дана Наполеоновог похода остварио је највеће продоре по традиционалним нормама 18. века, а тај његов поход означавао је нову еру у историји ратовања.
Док је ратовао у Италији Наполеон је постајао све утицајнији у француској политици. Он је штампао две новине, које су биле намењене војсци, али продавао их је и у Француској. У мају 1797. основао је и треће новине, које је штампао у Паризу. На изборима средином 1797. ројалистичка партија је постала моћнија, што је упозорило Пола Бара и његове пријатеље у Директоријуму. Ројалисти су нападали Наполеона због пљачки у Италији и за прекорачење надлежности у преговорима са Аустријанцима. Наполеон је због тога послао генерала Пјера Ожероа. Пјер Ожеро је извршио државни удар 4. септембра 1797. (18. фруктидор по револуционарном календару) и уклонио је ројалисте са власти. Бара и његови републикански савезници су поново имали пуну контролу, али зависили су од Наполеона. Наполеон је сада сам преговарао са Аустријанцима, а у Париз се вратио као херој. Имао је доминантну моћ и постао је популарнији од Директоријума.
[уреди] Египатска експедиција 1798—1799.
У марту 1798. Наполеон је предложио војну експедицију да би се заузео Египат, који је тада био провинција Отоманскога царства. Наполеон је тиме намеравао да заштити француске трговачке интересе и да отежа британски приступ Индији. Директоријум је био забринут величином и трошковима експедиције, али сложио се са идејом, јер им је одговарало да се популарни генерал макне из центра збивања. Необичан аспект египатске експедиције било је укључивање велике групе научника. Једно од тадашњих открића био је чувени камен из Розете. Такво укључивање интелектуалних снага једни су сматрали индикацијом Наполеонове привржености принципима просветитељства. Други су сматрали да је он мајстор пропаганде и да на тај начин маскира империјалистичке мотиве инвазије. У неуспешном напору да добије подршку становништва Египта Наполеон се приказивао као ослободилац од турске власти. Наполеон је заузео Малту 9. јуна 1798. и окончао је власт витезова светога Јована.
После тога избегао је потери британске морнарице и искрцао се у Александрији 1. јула 1798. године. Након искрцавања на обалама Египта дошло је до битке код пирамида. Ту се Наполеон сукобио против Мамелука, старе силе на Блиском Истоку. Наполеон је имао много мање војника од Мамелука. Било је 25.000 Француза против 100.000 Мамелука, али Наполеон се борио тактиком шупљих квадрата у које је поставио артиљерију и снабдевање. Наполеон је нанео тежак пораз Мамелуцима. Током битке убијено је само 300 Француза и око 6.000 Египћана. Француску победу на копну британска морнарица је компензовала на мору. Велики део бродова, којима је Наполеонова војска дошла до Египта вратио се натраг. Један део флоте остао је да подржава војску дуж обале.
У бици код Абукира 1. августа 1798. британска флота под заповедништвом Нелсона је победила француску флоту. Само два француска брода су се спасила. Сви остали француски бродови су били потопљени или заробљени. После те битке Наполеонова војска у Египту је била везана за копно, тако да више није могао остварити циљ учвршћења француских позиција у Медитерану. Наполеон је учврстио власт у Египту, иако се суочавао са сталним побунама. Почетком 1799. повео је своју војску у отоманску провинцију Сирију, а данас Израел и Сирију. Ту је победио много бројнију отоманску војску у неколико битака. Међутим Наполеонова војска је била ослабљена болестима (највише кугом) и лошим снабдевањем. Наполеон је предводио 13.000 француских војника при освајању обалних места Ал Ариша, Газе, Јафе и Хаифе. Французи су се показали посебно брутални у Хаифи. Французи су заузели Хаифу неколико сати након напада, а бајонетима су побили 2.000 турских војника који су покушали да се предају. Три дана су убијали и пљачкали мушкарце, жене и децу, а масакр је завршио Наполеоновим наређењем да се погуби додатних 3.000 турских заробљеника. Пошто су Французи били ослабљени због куге нису могли да заузму Акру, па су се у мају вратили у Египат. Да би убрзао повлачење Наполеон је наредио убијање заробљеника и болесних од куге. Када се вратио у Египат Наполеон је 25. јула 1799. победио Турке у новој бици код Абукира. Пошто је у Француској постало нестабилније Наполеон је одлучио августа 1799. да се врати. Армију у Египту је оставио генералу Жану Клеберу.
[уреди] Владар Француске
[уреди] Државни удар 18. бримера
Док је био у Египту Наполеон је настојао да прати збивања у Европи, ослањајући се на новинске чланке и на депеше које су нередовно стизале. Он је 23. августа 1799. нагло одлучио да крене у Француску, да би искористио привремени одлазак британских бродова, који су блокирали француске луке. Касније је било оптужби да је он напустио своју војску, али фактички Директоријум је наредио Наполеону да се врати, јер је Француска претрпела неколико пораза од снага Друге коалиције, а бојали су се и инвазије. До времена његова повратка у Париз, тј. до октобра 1799. војна ситуација се знатно поправила после неколико француских победа. Међутим Република је била пред банкротом, а корумпирани и неефикасни Директоријум никад није био мање популаран него тада. Један од чланова Директоријума Емануел Сијес обратио се Наполеону тражећи подршку за државни удар и укидање устава. У заверу су били укључени
- Наполеон
- Емануел Сијес
- Наполеонов брат Лисијен Бонапарта, који је био портпарол Савета Петстотина
- Рођер Дукос, један од чланова Директоријума
- Талеран
Наполеон је 9. новембра 1799. (18. бримера) извео државни удар. Два дана су им требала да успоставе контролу и да обезвласте законодавна тела. То је омогућило да крње законодавно тело именује Наполеона, Сијеса и Дукоса као привремене конзуле који ће управљати владом. Сијес је наговорио Наполеона са намером да сам преузме власт. Међутим Наполеон га је изманеврисао и омогућио је да се донесе Устав Осме Године, којим је Наполеон осигурао свој узбор за Првога конзула. Тако је Наполеон постао најмоћнија особа у Француској. Ту моћ је повећао Уставом Десете Године, по коме је постао доживотни први конзул.
[уреди] Први конзул
Наполеон је спровео неколико трајних реформи у областима као што су централизована администрација департмана, високо образовање, опорезивање, централна банка, законици, друмски и канализациони систем. Преговарао је о конкордату из 1801. са католичком црквом покушавајући помирити католичко становништво са режимом. Проглашен је 21. мартa 1804. грађански законик зван Наполеонов кодекс или Француски грађански кодекс (Code Civil de Francais). Тај кодекс има значај до данашњега дана у многим земљама. Кодекс су припремили комитети правних стручњака под надзором Жана Жака де Камбасереса. који је био други конзул од 1799. до 1804. Наполеон је активно учествовао у седницама државнога савета на којима су се претресали нацрти закона. Постојали су и други кодекси, тако да је 1808. издан кодекс упута у криминалном поступку, којима је успостављен прецизан низ правила судске процедуре. По садашњим стандардима те процедуре су ишле у прилог тужбе, али када су проглашене представљале су лек за уобичајене злоупотребе тужиоца и на тај начин су чували личне слободе.
Наполеон се 1800. вратио у Италију, коју су Аустријанци и Руси под командом Суворова успели заузети док је Наполеон био у Египту. Наполеон је прешао Алпе у пролеће (јахао је мулу, а не белога коња како га приказује Жак Луј Давид ). Поход је лоше започео, али већ у јуну 1800. је Наполеон потукао Аустријанце у бици код Марења, што је довело до примирја. Наполеонов брат Жозеф Бонапарта је предводио преговоре. Известио је Наполеона да Аустријанци због британске подршке одбијају да признају француске новоосвојене територије. Због тога је Наполеон наредио генералу Жану Мороу да још једном нападне Аустрију. Након Мороове победе над аустријском војском у бици код Хоелиндена склопљен је Луневилски споразум фебруара 1801. по коме је Француска потврдила или повећала територије добијене Кампоформијским миром.
[уреди] Кратак период мира
Велика Британија је потписала Амијенски мир марта 1802. године. По том споразуму требало је да се Британци повуку из неколико колонија које су били преотели. Овај мир је био краткотрајан. Монархије Европе нису признавале Француску републику, јер су се бојале да би идеје револуције могле прећи француске границе и угрозити их. Британија је службено признала Француску као републику, а са друге стране брата Луја XVI је дочекивала као државног госта. Британија се није повукла са Малте како је била обећала. С друге стране протестовала је против француске анексије Пијемонта и Наполеонова акта о посредовању у Швајцарској, иако Пијемонт и Швајцарска нису били покривени условима Амијенског мира.
Наполеон је 1803. доживео тежак пораз на Хаитију. Послао је војску да поново заузме Хаити и успостави базу. Француска војска је настрадала што од жуте грознице, што од побуњеника под вођством Тусана Лувертура и Жана Жака Десалина. Хаићанска револуција је успела, а Француска се суочила са тешким проблемом. Пошто је Наполеон схватио да не може да обрани француске поседе на копну Северне Америке, а приближавао се опет рат са Британијом, одлучио је да прода Луизијану по изузетно ниској цени. САД су купиле Луизијану од Француске за 7,4 долара по km². Спор око Малте окончао се тако да је Британија 1803. поново објавила рат Француској и наставила подржавати француске ројалисте.
[уреди] Цар Француске
У јануару 1804. Наполеонова полиција је открила и спречила покушај атентата на Наполеона. Атентат је био спонзорисан од стране Бурбона. Као одмазду Наполеон је послао жандаре да ухапсе војводу Енгјена у Бадену. После убрзанога тајнога суђења војвода је погубљен 21. марта 1804. Показало се да војвода није био повезан са атентатом, али Наполеон је искористио цео инцидент да оправда поновно успостављање наследне монархије у Француској са њим као царем. Теорија му је била да неће бити могућа Бурбонска ресторација једном кад се у уставу нађе Бонапарта као наследна династија. Наполеон се крунисао 2. децембра 1804. у Богородичној катедрали (Нотр Дам) у Паризу. Када је папа благословио краљевске симболе и круну, Наполеон је сам себе крунисао, а затим и своју супругу Жозефину. У Миланској катедрали Наполеон је 26. маја 1805. крунисан круном Ломбардије као краљ Италије.
[уреди] Коалиције против Наполеона
 |
За више информација погледајте Трећа коалиција |
До 1805. Британија је неодлучно увучена у трећу коалицију против Наполеона, када је постало јасно да он неће да престане са експанзионистичким ратовима на континенту. Наполеон је знао да француска флота не може победити британску морнарицу и због тога је покушавао да британску флоту одвуче од Ла Манша. Циљ је био да бар теоретски шпанска и француска флота контролише Ла Манш 24 часа, што је Наполеон погрешно сматрао довољно дугим временом да се француске армије пребаце у Енглеску. Наполеон није био довољно добро упознат са поморским стварима, његове заповести адмиралима су често биле противречне или бескорисне, а флота сплавова коју је припремао или би потонула или би требало најмање три дана да се превезе сва војска у Енглеску, под условом да нема британских бродова. Пошто су Аустрија и Русија припремале напад на Француску и њене савезнике Наполеон је морао да промени планове и поново се окренуо континенту. Новоформирана Велика армија је тајно дошла до Немачке. Изненадила је 20. октобра 1805. Аустријанце код Улма и нанела им тежак пораз. Дан после тога 21. октобра 1805. одиграла се поморска битка код Трафалгара у којој је британска флота под заповедништвом Нелсона потопила две трећине француских бродова. Том битком британска морнарица је осигурала трајну поморску надмоћ следећих 100 година. Наполеон је победио Аустрију и Русију у бици код Аустерлица 2. децембра 1805. и избацио је Аустрију из рата. Трећа коалиција се распала.
|
За више информација погледајте Четврта коалиција |
Четврта коалиција је састављена 1806. године. Наполеон је победио Прусију у бици код Јене 14. октобра 1806. и после тога кренуо преко Пољске у сусрет руској војсци. Битка код Ејлауа 6. фебруара 1807. завршила је неодлучено. Након одлучне Наполеонове победе у бици код Фридланда 14. јуна 1807. са Русијом је закључио Тилзитски мир. Поделио је Европу између две силе. Поставио је марионетске владаре на тронове немачких држава, а свога брата Жерома Бонапарту је поставио да буде краљ краљевине Вестфалије. Успоставио је и Варшавско војводство са краљем Фридриком Августом од Саксоније као владаром.
|
За више информација погледајте Рат за шпанску независност |
Поред војних потхвата против Британије, Наполеон је водио и економски рат покушавајући да присили што већи део Европе на општи трговински бојкот Британије. Тај систем је назван "континентални систем". Том акцијом је наносио штете британској економији, али узроковао је штете и француској економији. Португал није спроводио "континентални систем", па је Наполеон 1807. тражио од Шпаније да му помогне у инвазији Португала. Када је Шпанија одбила да учествује у инвазији Португала Наполеон је напао Шпанију. После неких победа и пораза Наполеон није био задовољан учинком својих генерала, па је сам преузео заповедништво и победио је шпанску армију. Заузео је Мадрид и успео је изманеврисати британску армију, која је дошла да помогне Шпанцима. Британску армију је потиснуо до обале. Француска окупација Иберије доводи до скупог и бруталног Рата за шпанску независност. Наполеону су у том рату страдале стотине хиљада војника у борби са шпанском герилом, а француска војска је доживљавала и низ пораза од стране Војводе од Велингтона. Наполеон је поставио Жоашена Мира као краља Напуља, а свога брата Жозефа Бонапарту за краља Шпаније. Шпанци су били инспирисани национализмом и католичком црквом, а били су бесни због злочина које је починила француска војска, па су дигли устанак против француске власти, а герилски рат се наставио до 1814.
Аустрија је неочекивано изашла из савеза са Француском, па је Наполеон поново преузео заповедништво на дунавском и немачком фронту. У бици код Ашперна 21. мај-22. мај 1809. Наполеон је био дотад најближе поразу у бици са подједнако јаким противником, али битка је завршила нерешено. Главне француске и аустријске снаге обрачунале су се у бици код Ваграма 6. јула 1809. године. Након Наполеонове победе потписан је нови мировни споразум, а годину дана после тога Наполеон се оженио аустријском надвојвоткињом Маријом Лујзом.
[уреди] Инвазија Русије
|
За више информација погледајте Наполеонова инвазија Русије |
Иако се на Ерфуртском конгресу настојао очувати француско-руски савез, до 1811. порасле су напетости између Русије и Француске. Александар I Романов и Наполеон су од 1807. били у пријатељским односима, али руски цар је био под притиском руске аристократије да раскине савез са Француском. Кад би се Русија повукла из савеза, а да Француска на то не реагује то би био преседан који би следиле и друге мање земље, па би се побуниле против Наполеона. Због тога је било нужно показати да ће Француска реаговати на иступање из савеза. Први знак слабљења савеза била је олабављена примена континенталног система блокаде у Русији, што је наљутило Наполеона. Александрови саветници су упозоравали руског цара на опасност француске инвазије. Русија је распоредила велику војску на пољској граници. Било је око 300.000 од укупног броја од 410.000 војника. Након почетних узвештаја о великој мобилизацији руске војске Наполеон је повећао своју Велику армију на 450.000 до 600.000 војника. У то време је имао још 300.000 војника у Шпанији. Саветници су обесхрабривали Наполеона противећи се освајању Русије, али Наполеон није одустајао.
Наполеонова инвазија Русије започела је 24. јуна 1812. године. Наполеон је покушао да добије што већу подршку Пољака за рат, па је рат назвао „Други пољски рат“. Пољски патриоти су настојали да руски део подељене Пољске буде укључен у Варшавско војводство, па да се створи нова краљевина Пољска. Идеју о краљевини Пољској Наполеон никако није подржавао јер се бојао да би то увукло Аустрију и Прусију у рат против Француске. Наполеон је одбио и да ослободи руске кметове, јер се бојао да би то подстакло јаку конзервативну реакцију у позадини.
Руси су под Барклејем де Толијем избегавали што су дуже могли одлучни обрачун са француском војском. Уместо тога повлачили су се све дубље у срце Русије. Кратак покушај отпора био је током битке код Смоленска 16. август—17. август 1812., када су Руси били поражени у серији битака у том подручју, а Французи су наставили да напредују. После тога Руси су избегавали сукоб са француском Великом армијом. Када је та армија продрла још дубље у Русију почели су се појављивати проблеми у снабдевању. Руси су спроводили политику спржене земље. Французи су се почели суочавати са глађу и са оштром руском зимом.
Постојале су тврдње да је „генерал зима“ био главни фактор тога рата. Једна америчка студија је показала да је зима била најјачи фактор тек кад се Наполеон почео повлачити. Наполеонова војска је у првих осам недеља инвазије била преполовљена, а да није било још ни зиме, а ни одлучне битке. То преполовљење Велике армије је уследило због болести, снабдевања, дезертирања и жртава у великом броју мањих инцидената. Једини велики сукоб је била битка код Бородина 7. септембра 1812. године. Наполеон није могао да скупи више од 135.000 војника за ту битку, у којој је имао 30.000 жртава. Остварио је Пирову победу дубоко у непријатељској територији. Заузео је Москву, а повлачење из Русије је започео 19. октобра, пре првих јаких мразева и пре првог снега, који је пао 5. новембра.
Барклеј де Толи је био критикован због сталног повлачења, па га је заменио Кутузов. Кутузов је Наполеону понудио битку код Бородина пре Москве 7. септембра. Губици су били велики на обе стране, али руски губици су били нешто већи. Наполеон је сматрао да ће то бити одлучујућа битка рата. Ипак то није било тако, јер су Руси наставили са повлачењима, чувајући преостали део војске. Руси су оставили празну Москву, коју су спалили пре напуштања. Наполеон је ушао у празну Москву. Пре се Наполеон надао да ће пад Москве значити крај рата и да ће руски цар молити за мир. То се није десило, а за месец дана Наполеон је напустио Москву и почео повлачење, бојећи се губитка контроле у Француској. Французи су имали велике губитке током повлачења. Од Велике армије од 650.000 војника реку Березину је у новембру 1812. прешло само 40.000 војника. У целом походу Французи су имали веће губитке од руске војске.
[уреди] Рат шесте коалиције
|
За више информација погледајте Рат шесте коалиције |
Током зиме 1812.-1813. владало је затишје, а Руси и Французи су се опорављали од огромних губитака. Мала руска војска је нападала Французе у Пољској, па се 30.000 Француза повукло у немачке државе. Број француских војника у Немачкој достигао је 130.000. Наполеон је наставио да довлачи појачања, а циљ му је био да има 400.000 француских војника и четврт милиона војника немачких савезника. Прусија се осетила охрабрена Наполеоновим поразом у Русији, па се придружила коалицији у којој су били Русија, Велика Британија, Шпанија и Португал. Наполеон је преузео заповедништво над снагама у Немачкој и победио је у неколико битака снаге шесте коалиције. Наполеон је посебно велику победу остварио у бици код Дрездена 26. август—27. август 1813. године. У тој бици су губици Француза били 30.000 жртава, а снаге шесте коалиције су имале готово 100.000 жртава.