Са Википедије

Милан Лукић, рођен 1967.год. у селу Рујиште, у Босни и Херцеговини, у Југославији, био је вођа паравојне формације Бели орлови током грађанског рата у некадашњој Југославији.

Тужилаштво Хашког трибунала оптужило је Лукића да је у периоду од маја 1992. до октобра 1994.год. починио више злочина на територији општине Вишеград у Босни и Херцеговини, међу којима су убиства, мучења, напади, пљачке и уништавање имовине.[1] Лукић, његов рођак Средоје Лукић и близак породични пријатељ Митар Васиљевић првобитно су оптужени од стране Хашког трибунала још 1998.год.[2] Измењеном оптужницом у случају ИТ-98-32-ПТ, од 12. јула 2001.год. Лукић је оптужен за смрт 150 мушкараца, жена и деце.[3]

Садржај 1 Догађаји у Вишеграду 2 Оптужница 3 Други злочини 4 После рата 5 Референце

[уреди] Догађаји у Вишеграду

Вишеград је град који се налази на обали реке Дрине, у близини границе са Србијом (некадашњом СР Југославијом). Према попису становништва који је спроведен 1991.год., пре избијања конфликта, општина је имала 21.199 становника: од тога 62.8% муслиманске националности, 32.8% Срба и 4.4% осталих.

Током рата град је имао стратешки значај. Оближња хидроцентрала обезбеђивала је електричну енергију и контролисала је ниво реке Дрине и спречавала могуће поплаве у подручју низводно од бране. Град је позициониран на раскрсници главних путева који повезују Београд и Ужице у Србији са Гораждем и Сарајевом у Босни и Херцеговини. Ове комуникације биле су од стратешког значаја како за Ужички корпус ЈНА са базом у Узамници, тако и за остале стране учеснице у конфликту.

6. априла 1992.год. јединице ЈНА започеле су артиљеријско бомбардовање града, а нарочито муслиманских делова града и оближњих муслиманских села. Група босанских муслимана узела је неколико Срба за таоце и преузела је контролу над хидроцентралом, претећи да ће је дићи у ваздух. Један од отимичара отворио је испусте на брани што је изазвало плављење у појединим деловима града.

Коначно 12. априла 1992.год. специјална јединица ЈНА поново је заузела брану. Следећег дана, јединице Ужичког корпуса ЈНА ушле су у Вишеград, и позиционирале су своје снаге на стратешким висовима око града. Становништво, које је до тада напустило град, вратило се кућама и ситуација у граду је била релативно мирна све до крата априла и прве две недеље маја месеца.

19. маја 1992.год. јединице Ужичког корпуса повукле су се из града. Локални Срби формирали су српску општину Вишеград и преузели контролу над општинским просторијама. Узбро затим, локални Срби, полиција и паравојне формације почеле су кампања етничког чишћења током рата у Босни, са намером да град у потпуности очисте од муслиманског становништва.

Српске снаге напале су и уништиле више муслиманских села. Велики број муслимана у самом граду је убијен. Лешеви убијених муслиманских мушкараца, жена и деце, бацани су у реку Дрину. Српске снаге спровеле су систематско пљачкање и уништавање муслиманских кућа и села. Обе градске џамије су у потпуности уништене.

Многи муслимани који нису одмах убијени, били су задржани на различитим локацијама у граду, као и у некадашњим војним баракама у Узамници (5 километара изван Вишеграда) и у хотелу Вилина Влас. Муслимански таоци у Узамници били су изложени нехуманом третману, укључујући редовно батинање, мучење и принудни рад.

Милан Лукић, који је пре рада живео и радио у Немачкој и Швајцарској и код куће у Обреновцу, вратио се у Вишеград 1992.год. Организовао је паравојну формацију састављену од локалног становништва, познату по различитим називимао као што су Бели орлови, Осветници или Вукови. Ова паравојна формација била је повезана да вишеградском полицијом и српским војним јединицама. Формација је починила више ратних злочина у близини Вишеграда и одиграла је значајну улогу у етничком чишћењу града и његове околине од муслиманског становништва.

[уреди] Оптужница

Измењеном оптужницом у вишеградском случају[[4]] од 12. августа 2001.год. Милан и Средоје Лукић и Митар Васиљевић оптужени су да су у договору са непознатим особама планирали, извршили, подстрекавали, наређивали и на други начин помогли и подстицали планирање, припрему и извршење:

• истребљења великог броја босански муслимана цивила, укључујући жене, децу и старце

• прогона босанских муслимана цивила на политичкој, расној и религијској основи, на територији општине Вишеград и на другим територијама Републике Босне и Херцеговине и то путем убистава, суровог и нехуманог поступања укључујући тешка батинања током дужег временског периода, противправно задржавање и лишавање слободе под нехуманим условима, злостављање, понижавање, терорисање и психолошко мучење босанских муслимана и другог несрпског становништва,

и

• крађе и уништавања личне имовине босанских муслимана и другог несрпског становништва.

Лукић је лично оптужен да је:

• на или око 7. јуна 1992.год. хицима усмртио неколико мушкараца босанских муслимана које је прво постројио на обали реке Дрине;

• на или око 10. јуна 1992.год. хицима усмртио неколико мушкараца босанских муслимана, радника фабрике намештаја Варда, на обали реке у близини фабрике;

• на или око 14. јуна 1992.год. затворио око 65 жена, деце и стараца муслиманске националности у једну собу у кући, у Пионирској улици у Новој махали у општини Вишеград, да је ставио запаљиву направу у собу и да је запалио кућу, а затим отворио ватру из аутоматског оружја на људе који су покушали да побегну кроз прозоре из запљене куће убишви и ранишви неколицину;

• на или око 27. јуна 1992. затворио око 70 људи муслиманске националности у кућу у насељу Бикавац, у близини Вишеграда и да је убацио експлозивну направу у кућу која је приликом експлозије ранила неколико људи и запалила кућу што је проузроковало смрт свих људи у кући, осим једно преживелог;

• у више наврата између августа и октобра 1992.год. тукао песницама, кундаком и дрвеном палицом и шуртирао ногама мушкараце муслиманске националности који су били затворени у логору Узамница у војним баракама у близини Вишеграда, због чега су многе од жртава претрпеле озбиљне и трајне последице;

• на или око јуна 1992.год. хицима усмртио Хајру Корић, жену муслиманске националности из насеца "Поток" у Вишеграду.

Ови наводни злочини почињени су као део општег и систематског напада на босанско муслиманско цивилно ставновништво и друго несрпско становништву у општини Вишеград и њеном оркужењу.

[уреди] Други злочини

Други ратни злочини за које је Лукић проглашен кривим или их је наводно почионо обухатају:

• убиство 16 муслимана отетих из аутобуса на босанско-српској граници 22. октобра 1992, када је паравојна формација под Лукићевом командом зауставила групу муслимана и срба из Санџака, тадашња Југославија, на њиховом путу на посао у Прибоју, Србија, када је аутобус којим су путовали накратко прешао границу и ушао у источну Босну код српског села Миоче. Муслимански путници су били истерани из аутобуса; путницима српске националности дозвољено је да наставе пут према Прибоју. Путници муслиманске националности (15 мушкараца и 1 жена) утоварени су у камион. Током вожње тучени су и натерани да певају српске националистичке песме. По доласку у Вишеград, одведени су у хотел Вилина влас где су даље мучени, а затим су одведени до обале реке Дрине где су убијени ватром из аутоматског оружја. Преживелима су пререзани гркљани, а њихова тела су бачена у реку. (Лукићу је, у Србији 2003. суђено у одсуству за овај злочин и осућен је на 20 година затвора).

• друге отмице у Санџачкој регији, у октобру 1992. у истом периоду када је извршена отмица у Сјеверину;

• отмица путничког воза на релацији Београд-Бар, у станици Штрпци у Босни и Херцеговини, 27. фебруара 1993. и отмица и касније убиство 20 путника, цивила - 19 муслимана и једног Хрвата. Отети су одведени у село Прељево у близини Вишеграда, где су премлаћени и опљачкани. Једну особу је у покушају бекства, ватром из оружја ранио Небојша Ранисављевић, а затим ју је вођа групе Милан Лукић усмртио ударцима бајонета. Преостали таоци су убијени и њихова тела су бачена у реку Дрину.

("Documents from the state railway company presented at the trial of Nebojsa Ranisavljevic clearly demonstrated the complicity of former political and military authorities in planning such abductions," according to Amnesty International).

• убиство 84 од 85 мушкараца, жена и деце муслиманске националности из Вишеграда, којима је Лукић понудио сигуран пролаз до града Олова који је био у муслиманским рукама. На пола пута, аутобуси са путницима су заустављени, а путницима је наређено да изаћу из возила и почну да беже. Српски војници под Лукићевом командом отворили су ватру у леђа цивила који су трчали. Само је један преживео.

• силовање, мучење и убиство бошњачких жена у хотелу Вилина влас и пребијање и мучење мушкараца и дечака у истом хотелу.

[уреди] После рата

После рата, Лукић је наводно био умешан у разне криминалне радње на порозној граници између Србије и Републике Српске.

1998. тужилаштву Хашког трибунала подигло је оптужницу против њега због 11 злочина против хуманости и 9 случајева кршења права и обичаја рата.

Дужи временски период живео је нескривено у свом стану у Београду и у Вишеграду. Власти Републике Српске и Србије нису учиниле ништа како би Лукић био ухапшен и предат Хашком трибуналу иако је у овом периоду више пута оптужен за рекетирање и друге организоване криминалне делатности, па је чак био и три пута хапшен од стране српске полиције због недозвољеног поседовања ватреног оружја, фалсификовања личних докумената и убиство Србина из Вишеграда који је помагао муслиманском становништву да напусти град. Сваки пут је пуштен на слободу.^{[тражи се извор]}

Лукић је довођени и у везу са Радованом Караџићем, као део ланца кријумчарења дроге повезаног са Караџићевим пословним аранжманима који су финансирали "Превентива" мрежу задужену за Караџићеву заштиту, која је пружила Лукићу помоћ. Лукићев рођак и патрон, Сретен Лукић, тадашњи заменик министра унутрашњих послова Републике Србије, такоже је штитио Лукића.^{[тражи се извор]}

Почетком 2003. Лукић је дошао у сукоб са Превентивом па је после подизања оптужнице Хашког трибунала и хапшења Сретена Лукића, остао незаштићен. У септембру 2003. осуђен је у одсуству од стране српског правосућа на 20 година затвора због отмице и убиства држављања СРЈ муслиманске националности у Сјеверину.

У јануару 2004. Лукић је рањен у ватреном окршају са Караџићевим обезбеђењем око поделе зараде од продаје пошиљке дроге.^{[тражи се извор]} Априла 2004. непосредно пред објављивање извештаја Института за извештавање о рату и миру и Балканске истражне информативне мреже (IWPR/BIRN) којим је Лукић доведен у везу са Караџићем, Лукић је нестао из јавног живота. Огласио се мејлом који је послао преко сервера у Бразилу, у којем је изјавио да није издао Радована Караџића и да је "Ратко Младић одувек био, и да ће остати прави херој и идол, а Караџић једини лидер мог народа".

Августа 2005. ухапшен је у Буенос Аиресу у Аргентини и пребачен је у Хаг. 24. фебруара 2006. први пут се појавио пред Хашким трибуналом и изјаснио се да није крив по дванест тачака оптужнице за злочине против хуманости (прогон, убиства - 5 тачака, нехумана дела - 4 тачке, истребљење - 2 тачке) и девет тачака злочина против обичаја и закона рата (убиство - 5 тачака, суров третман - 4 тачке).

Лукић се тренутно налази у притворској јединици Хашког трибунала (јануар 2007) и чека на суђење. Захтев тужилаштва да се његов случај препусти правосуђу Босне и Херцеговине коначно је одбијен од стране жалбеног већа Хашког трибунала. Митар Васиљевић, који је оптужен заједно са Лукићем, осуђен је због свог учешћа у злочинима наводно почињеним у сарадњи са Лукићем.

[уреди] Референце

• Случај Митар Васиљевић (IT-98-32) информативни преглед
• ICTY случај бр. IT-98-32-PT "Тужилаштво трибунала против Милана Лукића, Средоја Лукића, Митра Васиљевића - измењена оптужница, 12. јул 2001, по оптужби за злочине против човечности и кршење правила рата
• Амнести Интернешенал - јавна изјава EUR 70/009/2002, 12 September 2002, "СРЈ: Осуда за ратне злочине у Црној гори - Амнести Интернешенал позива да сви они који су одговорни за отмицу и убиство у Штрпцима буду изведени пред правду"
• "The warlord of Visegrad" by Ed Vulliamy and Nerma Jelacic, The Guardian, 11 August 2005
• "Lukić Set to Face Trial for Visegrad Terror" by Nerma Jelacic, Institute for War and Peace Reporting, 10 August 2005
• "Лукић је убио 410 Бошњака и једног Србина!" од Едине Каменице, Ослобођење, Сарајево, 22 март 2001.