Са Википедије

Евлија Челебија (Evliya Çelebi или Derviş Mehmed Zilli) је један од најславнијих отоманских путописаца. Његови путописи су од великог значаја за историографију. Рођен је 25. марта, 1611. у Истанбулу, а умро 1682. године у Египту. Пропутовао је Османлијско царство, а своја запажања објавио у свом најзначајнијем делу, Сејахатнаме, збирци од 10 томова која обухвата сва његова путовања. У својим путописима покушавао је да опише историју, грађевине, обичаје и традицију, као и значајне личности из земаља које је посетио. Међу земљама и крајевима које је посетио су Анадолија, Румелија, Сирија, Египат, Крит, Мађарска, Пољска, Аустрија, Немачка, Холандија, Крим, Кавказ.Између осталог у његовим путописима има интересантних описа балканских земаља из седамнаестог века.

[уреди] Путовања кроз Србију

Опис манастира Ораховица у селу Маџићи код Прибоја у коме је Евлија Челебија боравио 1662. године: "Овај старински манастир лежи на високом брегу који окружује река Лим. То је уређен манастир четвороугаоног облика са разноврсним куполама као какав град, а сав је покривен чистим оловом. У њему има 500 калуђера, околни становници су Срби и Бугари. Калуђери послужују госте од свег срца, не дају им да скину покриваче и торбе својим коњима и сами их тимаре. Коњима дају храну, а људима чисте папуче и дан и ноћ стоје им на услузи. Сваком доносе јело и пиће по три пута дневно. Манастир има много задужбина. Овамо долазе сви који су се заветовали за "љубав Исусове вере", бесплатнно послужују госте храном и чине им друге услуге доносећи им брокатне, свилене и позлаћене јоргане и златне пресвалаке. Манастир је украшен златним и сребрним кандилима, крстовима и уметнички јако лепо израћеним скупоценим лустерима, а мириси мошуса, свете амбре, алоиног дрвета и тамјана опијају човеку мозак ..."

У опису Ваљева Евлија Челебија помиње да се варош повећала за два и по пута у односу на стање пре сто година. Тада је у њему било 870 кућа са око 5200 становника. Поред тога Челебија је забележио да се Ваљево налази у долини, да заузима обе обале реке Колубаре која га дели на два дела. На једној обали је такозвана чаршија, пословни део града, са радњама и дућанима, док се са друге стране реке налази стамбени део. По свему судећи, Ваљево се тада налазило управо на оном месту где је данас његово најуже језгро, заузимајући као и данас обе обале реке.

Сокобањско јавно купатило први пут спомиње Евлија Челебија и то 1663. године. Каже да је врло импозантно, у доброј грађевини, с куполама покривеним оловом, са шедрваном у собама за купање. Има и посебно купатило само за жене, са топлом водом у коју се не може ући док се прво не помеша с хладном водом. У овом купатилу лечили су се и опорављали болесници из Турске и Мале Азије.