Вјекослав Лубурић
Са Википедије
 |
Неутрална тачка гледишта овог чланка је оспорена. Молимо Вас да погледате страницу за разговор овог чланка. |
 |
Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.
То подразумева уклапање потпунијег и тачнијег садржаја, уклањање сувишног и неодговарајућег текста, додавање референци и слична уређивања, како би се добио квалитетан и енциклопедијски чланак. |
| Макс Лубурић | |
|---|---|
 |
|
| рођен: | 6. март 1914. Хумац, Аустро-Угарска |
| преминуо: | 20. април 1969. Каркахенте, Шпанија |
Вјекослав Макс Лубурић (Хумац крај Љубишког, 6. март 1914-Каркахенте, 20. април 1969) је био усташки официр и заповедник система концентрационих логора међу којима је највећи концентрациони логор Јасеновац. Пореклом је био Србин из Црне Горе, али су му се преци давно покатоличили.[тражи се извор]
[уреди] Биографија
 |
Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири. Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење. |
Прије рата Лубурић је био познат као обични злочинац и кажњаван ради разних кривичних дјела. Из оригиналног темељног полицијског листа, а који је пронађен код загребачког редарства, види се, да је Лубурић пресудом од 7. септембра 1929. био кажњен са 2 дана затвора ради скитње, а пресудом Окружног суда у Мостару од 5. децембра 1931. са 5 мјесеци строгог затвора ради проневјерења своте од 8.305. динара на штету Јавне берзе рада у Мостару, па још једном хапшен ради поновног дјела проневјере. Лубурић је био обична скитница и зазирао од сваког поштеног рада, па кад је Анте Павелић побјегао у емиграцију, пошао је он за њим и прошао обуку у разним усташким логорима у Мађарској и Италији.
Име "Макс" Вјекослав Лубурић добио је од свог дугогодишњег пријатеља Јуре Францетића приликом боравка у усташком кампу Јанка Пуста.
[уреди] Други светски рат
Врховни је надзор над свим логорима Јасеновца Анте Павелић је повјерио Вјекославу Лубурићу. За сав свој рад Лубурић је био само њему одговоран. Павелић је високо цијенио његове усташке способности, да га је коначно именовао усташким генералом. Лубурић је долазио у Јасеновац 2-3 пута на мјесец и задржао се тамо само неколико дана, но и у то кратко вријеме почињао је толико злочина, да су заточеници стрепили, кад су чули да је "навратио" у Јасеновац. Он је знао када ће стићи нови транспорти заточеника, па је хтио да сазна зашто поједини заточеник долази у Јасеновац.
Страшни су били његови први "рапорти", кад је преузимао заточенике у логор, његово урликање и клетве, које је попраћивао шамарима, кундачењем, мецима из револвера или резањем гркљана. Обилазећи логором вребао је, не би ли открио какав прекршај "логорске дисциплине"; не би ли опазио да који заточеник куња од слабости, старости или болести, те ради тога на час застаје на раду; не би ли опазио да који гладан заточеник тражи какав отпадак хране или не врши према њему прописани усташки поздрав. Одмах би се на том блесавом лицу зацаклиле разбојничке очи, а револвер или нож ступили у акцију.
9. октобра 1942. приредио је Лубурић у Јасеновцу свечаност, те је усташама подијелио златне и сребрне медаље, које им је Павелић намијенио као награду "за заслуге".
На том је банкету Лубурић, пијан као и остали његови "дужносници", одржао говор и према исказу једнога свједока рекао дословно ово:
„..и тако смо вам ми у овој години овдје у Јасеновцу поклали и више људи него османлиско царство за цијело време боравка Турака у Европи.“
Немачки посматрачи су га окарактерисали као "екстремног садисту" и "менталног болесника.[тражи се извор] Био је веза између усташа у НДХ и препорода усташког покрета као терористичке организације у послератном добу. Дизајнирао је систем Концентрационих логора Јасеновац, сопственом иницијативом док је био у егзилу, онда је објавио свој план у септембру 1941. Био је његов први командант. Нада Танић Лубурић, његова полусестра, је била задужена за женски логор Нова Градишка. Касније се удала за Лубурићевог штићеника Динка Шакића.
Предводио је усташке нападе на српска села у Славонији и Крајини у априлу и мају 1941. и проузроковао крвопролиће огромних размера које је довело до тога да чак Немци и Италијани интервенишу поводом "понашања према цивилима". Након повлачења из Загреба у априлу 1945, био је задужен за позадинске акције против партизана. Побегао је из Хрватске преко Аустрије завршавајући у Шпанији. Претпоставља се да је он координисао терористичке акције "Крижара", непосредни након рата.
[уреди] Након рата
У мају 1945. заједно са Антом Павелићем, Лубурић је водио војску НДХ и цивиле до аустријске границе у нади да се предају Британцима. Након неуспјелих преговора, Лубурић напушта војску и народ у Блајбургу и одлази у Ватикан заједно с осталим челницима НДХ. Лубурић је био активан на западу у разним емигранским организацијама у Шпанији, Шведској, Њемачкој, Канади те у многим другим земљама изграђивајући организацију "Хрватски народни одпор" или ХНО. Одпор је еволуирао у "Хрватски Државотворни Покрет", коме је између осталих припадао Миро Барешић.
Био је координатор терористичких напада широм Европе, са ћелијама у Швајцарској, Аустрији, Шведској, Немачкој, Шпанији и неколико мистериозних улазака у саму Југославију. Због своје активности, Лубурић је на себе привукао пажњу и Југославенске тајне службе која је настојала да га убије. Макса Лубурића убио је УДБА-ин агент Илија Станић, након што се успјешно инфилтрирао у ХНО. Убијен је у својој вили у Шпанији 20. априла 1969. од удараца штанглом у главу и више убода ножем у груди.